Измјенама и допунама Закона о одржавању стамбених зграда, неопходно је прописати обавезу обезбјеђења несметаног приступа, кретања, боравка и рада лица смањене покретљивости и лица са инвалидитетом, од стране државе, односно локалне самоуправе јер тренутни прописи крше основно људско право особама с инвалидитетом – право на приступачан стан.
Удружење младих са хендикепом Црне Горе због тога је упутило Иницијативу за измјену Закона о одржавању стамбених зграда Министарству екологије, просторног планирања и урбанизма, имајући у виду да тренутно законско рјешење не предвиђа покривање трошкова од стране локалне самоуправе, односно државе за извођење радова на стамбеним зградама, који се односе на приступачност објеката у којима живе особе с инвалидитетом, саопштено је из ове организације.
Важеће рјешење, наиме, предвиђа да за извођење радова на стамбеној згради, којима се обезбјеђује несметан приступ, кретање, боравак и рад лица смањене покретљивости и лица са инвалидитетом није потребна сагласност етажних власника, што је јако значајно, међутим, није довољно као гаранција. Дакле, овакво рјешење је од изузетног значаја за особе с инвалидитетом, јер се питање приступачности изузима из обавезне сагласности Скупштине етажних власника, али је наведено рјешење непотпуно, па се мора додатно унаприједити на начин да се локална самоуправа у којој ОСИ има боравак обавеже на покривање трошкова ових радова јер то не смије бити терет самих особа с инвалидитетом и њихових породица.
Из Удружења младих са хендикепом подсјећају да је приступачност и начело и право, и као такво мора бити дужност која претходи било ком захтјеву особа с инвалидитетом или чланова њихових породица. У супротном, намећу им се додатни трошкови, које други грађани немају, а што је супротно Конвенцији УН о правима особа с инвалидитетом, коју је Црна Гора ратификовала 2009. године.
Ово је веома важно регулисати јер особе с инвалидитетом су на тај начин изложене дискриминацији и искључености из друштвене заједнице, а многе од њих нису у могућности издвојити сопствена средства како би прилагодиле прилаз, улаз и кретање у оквиру стамбене зграде или јединице.
– На тај начин би се обезбједили услови за пристојан и достојанствен живот, односно приступачан стан особа с инвалидитетом. Трошкови прилагођавања стамбених објеката за појединце и физичка лица су веома високи, чак и у ситуацијама када постоји потреба за радовима мањег обима, што често и није случај јер прилагођавање у нашим условима обично подразумијева укључивање више елемената приступачности (на примјер, потреба да се у истој згради постави одговарајућа рампа и лифт). Додатно, посебан проблем представљају објекти становања који нису у власништву самих особа с инвалидитетом, већ су изнајмљени, а особе с инвалидитетом, или њихове породице су без могућности да имају додатне трошкове живота или наведено питање не могу ријешити због важеће регулативе, односно потребе сагласности власника стана, а што се дефинише уговором између закупца и закуподавца. Наведено питање с аспекта власника стана може бити логично, међутим, када се узме у обзир анализа цијеле стамбене политике према особама с инвалидитетом, онда се мора закључити да је она неадекватна – наведено је у саопштењу.
Највећи проблем за особе с инвалидитетом представља чињеница да и њихови станови често нису изграђени у складу с Правилником о ближим условима и начину прилагођавања објеката за приступ и кретање лица смањене покретљивости и лица са инвалидитетом.
– Кад то кажемо мислимо и на често непостојање најосновнијих елемената приступачности за савладавање висинских разлика (рампа, степениште, лифт, косо-подизна склопива платформа, вертикално-подизна платформа), док су елементи приступачности самосталног живота у пракси још увијек непојмљиви – истичу из Удружења.
Црна Гора је ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом, па тако у контексту права на становање треба подсјетити и на Општи коментар Комитета УН бр. 5, (Самостални живот и укљученост у заједницу), којим се држава потписница обавезује да без одлагања елиминише дискриминацију против особа с инвалидитетом, како појединаца, тако и група, и да им гарантује једнако право на самостални живот и учешће у заједници. Овим се од државе захтијева да опозове или реформише политике, законе и праксе које особама с инвалидитетом онемогућавају, на примјер, да одаберу сопствено мјесто боравка, или им ускраћују расположивост приуштивог и приступачног простора за становање, изнајмљивање смјештаја или коришћење општих главних сервиса, тј. инфраструктуре неопходне за њихову самосталност. Држава је, такође, у обавези да предузме све одговарајуће кораке како би осигурала обезбјеђивање разумних адаптација.
Надаље, Комитет у поменутом Коментару наводи да право на самосталан живот и укљученост у заједницу треба посматрати као право на слободу избора и контроле, заједно с поштовањем урођеног достојанства и личне аутономије. Ово подразумијева и обавезу државе да омогући приступ безбједном и одговарајућем становању, индивидуалним услугама и објектима и услугама у заједници. Ово значи да програми за подшку самосталном животу у заједници морају да обухвате трошкове узроковане инвалидитетом, односно околинским препрекама с којима се суочавају ОСИ. Зграде и простори који су отворени за јавност морају бити осмишљени тако да испуне захтјеве свих особа с инвалидитетом.
Приступачност простора за становање у коме бораве особе с инвалидитетом, које живе саме или с породицом, мора бити обезбијеђена у адекватном броју, у свим дјеловима заједнице како би се особама с инвалидитетом пружило право и могућност избора. У том смислу, неопходно је пројектовати стамбене објекте без баријера, као и реновирати постојеће стамбене објекте тако да у њима више нема баријера. Становање мора да буде приуштиво особама с инвалидитетом, али на начин да то не буде условљено захтјевима који смањују њихову аутономију и независност, наводи се у Коментару.
Црна Гора као потписница Конвенције је у обавези да промовише, олакшава и пружа одговарајуће легислативне, административне, буџетске, правосудне, програмске, промотивне и друге мјере у циљу постизања пуног остваривања права на самостални живот и укљученост у заједницу. Ово подразумијева и предузимање мјера за укидање свих практичних препрека за пуно остваривање овог права, као што су неприступачно становање, ограничен приступ сервисима подршке, неприступачни објекти, добра и услуге за живот у заједници.
Права наведена у члану 19 Конвенције повезана су с обавезама државе које се односе на приступачност зато што је општа приступачност цијелог изграђеног окружења, превоза, информација, комуникација и инфраструктуре и услуга отворених за јавност у заједници предуслов за самостални живот. Тиме се захтијева препознавање и уклањање баријера у објектима који су отворени за јавност путем ревизије прописа о грађевинској контроли и урбанистичком планирању, укључивањем стандарда универзалног дизајна у разне секторе, као и утврђивањем стандарда приступачности становања.
Важеће законско рјешење прописано Законом о планирању простора и изградњи објеката, које се односи на стамбене објекте, такође, треба да претрпи измјене на начин што ће се прецизирати обавеза да стамбени и стамбено-пословни објекти са десет и више станова морају садржати најмање једну стамбену јединицу на сваких 10 станова изграђену на начин којим се обезбјеђују услови за несметан приступ, кретање, боравак и рад лица смањене покретљивости и лица са инвалидитетом, јер тренутно дефинисани начин који предвиђа „једноставно прилагођавање објекта, најмање једне стамбене јединице на сваких десет станова“ је довео до праксе у којој се нешто може, али и не мора изводити у току планирања и градње већ накнадно.
Све наведено допринијело би да ОСИ мање буду изложене трошку, а и ризику да њихова безбједност буде угрожена јер је то сада, нажалост њихова свакодневница.
– Само у протеклој и овој години имали смо бројна обраћања ОСИ и чланова њихових породица, из разних крајева Црне Горе, које живе у неприступачним и нехуманим условима за живот, а многи од њих скоро никада, или ријетко и изађу из свог стана због зависности од других, у таквим условима живота. Многи од њих у таквим условима трпе насиље, друштвено су неактивни, зависе од материјалних давања, а то све и краткорочно и дугорочно више кошта државу и друштво од приступачности и достојанства за сваког појединца. О томе држава мора да размишља и да власти прекину с фразама „сензибилитета, хуманости, помоћи“ већ да планирају и примјењују улагања која ће довести до напретка јер друштво не може напредовати с великим бројем дискриминисаних и обесправљених појединаца – скрећу пажњу из Удружења.
Држава треба да ове проблеме ријеши системски, да права особа с инвалидитетом не буду угрожена, и да привремени начини обезбјеђивања приступачности стамбених зграда (често рјешавани појединачним апелима и донацијама) буду замијењени с трајним, дугорочним рјешењима и улагањима државе.
