Доктор Борко Ђорђевић, власник Медитеранског хируршког центра за пластичну и реконструктивну хирургију (МХЦ), који по пресуди мора да исели из просторија Института ,,Др Симо Милошевић“, поднио је тужбу тражећи Институту два милиона еура.
Против одлуке о исељењу др Ђорђевић је, како пише Побједа, поднио ревизију Врховном суду, најављујући да ће у случају одбијања правду тражити и у Стразбуру. Суд га је обавезао да врати пословни простор од 1,4 хиљада квадрата, па у новој тужби тврди да је према уговору о оснивању заједничког друштва МХЦ оснивачки улог компаније Аталанта, чији је удио касније откупио, била адаптација и опремање пословног простора вриједности преко два милиона еура. Др Ђорђевић тврди да је немогуће да изнесе свој улог, јер је опрема инкорпорирана у пословни простор чије је одвајање фактички немогуће без оштећења која би довела до неупотребљивости опреме, због чега тужбом тражи да му Институт исплати та два милиона.
Иако је привременом мјером др Ђорђевић тражио да се обустави принудно извршење пресуде о исељењу, суткиња Привредног суда Милица Влаховић је одбила тај приједлог, наводећи да се мјером не може утицати на забрану покретања било ког законски утврђеног поступка. Привременом мјером би се могло тражити обезбјеђење потраживања уз услов постојања везе између садржине саме мјере и тужбеног захтјева, што, како се наводи, овдје није случај.
Из Института наводе да оснивачки улог Аталанте није била реконструкција ни адаптација нити су за то имали овлашћење. Тврде да су они опремили болничке собе и комплетан оперативни блок, док је Аталанта имала обавезу да унесе медицинску опрему за обављање пластичне и реконструктивне хирургије. Уговором је, како тврде, била дефинисана санација простора, па је Институт урадио спољну, а Аталанта санацију унутрашњег дијела МХЦ, али, како наводе, та су улагања без значаја за улоге оснивача. Тврде да је једино право др Ђорђевића да приликом исељења изнесе опрему коју је унио као оснивачки улог, указујући да није од значаја да ли ће при томе доћи до оштећења, јер је тога требало да буде свјестан приликом закључења уговора.
Указују да је МХЦ престао да постоји 2016. године истеком рока на који је закључен уговор о оснивању, али је др Ђорђевић и након тога наставио да користи пословни простор, иако је моментом престанка уговора морао да га врати. Због тога су покренули противтужбу због задржавања простора тражећи изгубљену добит коју су могли остварити у периоду од три године. Траже да вјештак економске струке утврди о ком је износу ријеч, имајући у виду да се цијена медицинске услуге у Институту креће од 55 до 104 еура дневно по особи, те да, како наводе, потражња превазилази њихове капацитете. Осим тога, траже и закупнину за период након истека уговора и надокнаду трошкова струје и воде.
Уговор о оснивању МХЦ 1992. године су закључили Институт са 40 и компанија Аталанта са 60 одсто удјела у власништву, који је касније откупио др Ђорђевић. Првобитно потписан на десет година, уговор је касније продужен на још 15. Након истека 2016, Институт није имао намјеру да га продужи, а др Ђорђевић да исели из просторија, због чега је судски тражено исељење. Прву пресуду Привредног суда о исељењу Апелациони је укинуо и поступак вратио на почетак, док је другу потврдио.
