Kad čujem riječ „doktor“ ali sa velikim slovom „D“, koje prije svega znači čovjek sa velikim srcem, nevjerovatnom životnom energijom, izuzetnom stručnošću, ljubaznošću, upornošću, ogromnom empatijom prema pacijentu i nesebičnim humanizmom, pomislim na nju – doktorku Biserku Bisu Obradović.
Doktorka Bisa nije znala za radno vrijeme i nikada pacijenta nije vratila sa vrata ordinacije.Kad oni nisu mogli njoj, ona je išla u posjetu njima. Zato je njen ispraćaj u penziju 5. maja , bio najemotivniji događaj koji se u skorije vrijeme desio u beogradskom DZ „Stari grad“ u kome je počela da radi kad je njen sin imao pet godina, a ćerka pet mjeseci. Bez obzira na sve teškoće koje je život donosio, nijednog jedinog dana ona nije bila na bolovanju. Osim što je predana pacijentima, Bisa je već 52 godine volonter Crvenog krsta Srbije. Konačno među onima je koji na poseban način doživljavaju i vole Herceg Novi.
U nastavku pročitajte zbog čega njeno srce bira Herceg Novi…
Piše: Viktorija Samardžić
Dr Bisa Obradović rođena je u selu Kušiljevo, a njeno ime našlo se u knjizi najpoznatijih ljudi iz ovog kraja. Gimnaziju je završila u Svilajncu kao nosilac Vukove diplome i đak generacije. Bila je i prvi golman Rukometnog kluba „Radnički“ iz Svilajnca.
Kada ste shvatili da je medicina i čovjekoljublje vaša najveća strast i ljubav?
Strast čovekoljublja sam osetila u prvom razredu osnovne škole. U mom odeljenju je bila jedna skromna devojčica, veoma siromašna Romkinja, sa kojom niko nije želeo da se druži i bolje je upozna. Otpočela sam druženje sa njom, a ostale drugare iz odeljenja i njihove roditelje podstakla da mi pomognu u mojoj prvoj humanitarnoj akciji. Dvorište njene mnogobrojne porodice je jednog dana bilo puno kesa i kutija sa namirnicama, odećom i školskim priborom koji smo zajedničkim trudom sakupili. Ispunio me je osećaj velike topline i radosti kada sam ugledala njihova nasmejana lica. Tada sam znala da želim takve stvari da radim celoga života. Postala mi je najbolja drugarica, pomagala sam joj oko školskih zadataka, a ona je meni uzvraćala nesebičnim prijateljstvom. Ubrzo nakon toga su je i druga deca lepo prihvatila i bolje upoznala. Ljubav prema medicini sam otkrila na sličan način, prvom prilikom kada sam se našla u situaciji da nekome ukažem pomoć, tačnije prvu pomoć. U gimnaziji sam drugarici iz odeljenja previla i imobilisala povređenu ruku i tada osetila ogromnu želju da steknem dovoljno znanja da mogu da pomognem i ako se nađem u težoj situaciji.
Imate izuzetno razvijenu empatiju prema ljudskom bolu ... Da li se to uči ili….?
Toj ljudskoj sposobnosti da shvatimo i podelimo osećanja drugog najpre su me naučili roditelji, na ličnom primeru. Uprkos tome što su mnogo radili, ponajviše na njivi i u polju, uvek su bili veoma brižni i spremni da pomognu ljudima oko sebe. Oni su bili veoma strogi, ali meni i mojoj braći ne samo da su pokazali da smo voljeni, već su nas učili i da volimo druge, a što smo i mi, verujem, preneli na svoju decu. Empatija nije fiksna osobina ličnosti, ona se može izgraditi ipoboljšati kroz vreme, stoga nastojim da je svojim postupcima i razgovorom pobudim i podstaknem na razvijanje, kod svih onih sa kojima dođem u kontakt.
Kada je volontarizam u Crvenom krstu postao sastavni deo vašeg života?
Organizaciju Crvenog krsta sam upoznala u šestom razredu osnovne škole za vreme veće poplave u selu Kušiljevu. Moja aktivnost u Crvenom krstu je već tada počela intezivno da se razvija, a dolaskom u Beograd 1975. godine, postala je sastavni deo mog života i moje profesije. Sa ponosom mogu da kažem da sam već 52 godine aktivan volonter i da sam ovde razvila svoj altruizam, nepristrasnost i solidarnost, u skladu sa osnovnim principima Crvenog krsta, a sve to mi je pomoglo da budem bolji lekar i bolji čovek. Rekla bih da sam kroz volontiranje u ovoj organizaciji naučila poslovicu da „Čovek ima pravo da gleda drugog sa visine jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi”.
Sve ide iz porodice. Vaša djeca Marko, regionalno poznat fotograf, a ćerka Milica, defektolog logoped, ne zaostaju u volontarizmu za mamom. Da li ste im Vi najveći kritičar, ali i podrška?
Oni su od rođenja uključeni u aktivnost Crvenog krsta. Marko je kao tromesečna beba bio u Makedoniji na snimanju filma “Zbrinjavanje psihotraumatizovanih u ratu”. Putovali smo vozom i on je bio najmlađa beba koja je kročila u Krivolak, najsuroviji vojni poligon u Evropi. Dok smo radili, njega su čuvali vojnici. Trudna sa Milicom, nedelju dana pred porođaj,sprovodila sam aktivnosti Crvenog krsta. Zato danas Milica u šali kaže da ima više volonterskog staža nego što ima godina. Marko je do sada novac od svojih fotografskih izložbi donirao u humanitarne svrhe. Milica je veliki altruista i humanista kako u svom poslu, tako i u volontiranju. Često saznam kasnije od drugih kome je sve pomogla i šta je organizovala, nikad ne voli da se tome pridaje značaj, kaže “pa to je valjda normalno”. Kao isvaka majka, najveći sam kritičar ali i puna podrške i ponosa, jer sam svojoj deci uspela da prenesem sve one meni najbitije vrednosti koje su mi moji roditelji usadili.
Imate mnogo pacijenata u Domu zdravlja, koji vremenom postaju i vaši prijatelji,kojima ste dostupni 24 sata. Šta je po Vama najveće blago?
Ne računajući decu i svoje najbliže, najveća sreća i najveće blago je osećaj topline oko srca kada nekome pomognete. To možete učiniti na bezbroj načina, nekada je samo dovoljno saslušati, uputiti toplu reč ili savet,pružiti ruku onome ko pada, dati podršku i razumevanje, umiriti onoga ko strahuje, jer neke bolesti ne možemo direktno sprečiti, ali možemo umanjiti stres koji ih često prouzrokuje ili pojačava. Svojim pacijentima sam dostupna 24 sata, jer se dešavalo da upravo odgovor na taj poziv nekome spase život, a to je velika odgovornost.
Vaša ljubav prema malom ribarskom mjestu Baošići desila se zahvaljujući angažovanju u Crvenom krstu.Šta je to u Baošiću zbog čega volite uvjek da se vratite?
„Baošići, mjesto moje milo“, da tako je. To je moj primorski dom, kome se iznova radujem i vraćam, više od 20 godina. Kao lekar odlazim da volonterski brinem o zdravlju 400 dece, smeštene u dečjem odmaralištu Crvenog krsta Srbije. Kada sam tamo, ne brinem samo o njihovom zdravlju, već i o svim turistima i žiteljima Baošića, jer u mestu nema drugog lekara, a ja nikada sebi ne bih dozvolila da vratim nekoga bez ukazane adekvatne pomoći. Baošići su mirno ribarsko mesto na obodu najjužnijeg i najlepšeg fjorda Evrope gde su svi žitelji gostoljubivi i veseli kao njihov čuveni sladoledžija Midža, koji svojim trikovima svake večeri zabavlja nasmejane prolaznike. Kada mi vreme dozvoli, volim da isplaninarim do Crkve Sv. Nikole, odakle može da se sagleda lepota celog mesta kao i Bokakotorskog zaliva.
Po čemu se razlikuje turistička medicina?
Turistička medicina je urgentna, brzo moramo da rešavamo povredu, stanje kao i bolest. Svi su došli da uživaju u čarima mora, a ne da boluju. Tako sam pre nekolkogodina u Baošiću otrgla Novljanku od čeljusti smrti.Naime, ulazila je u vodu stepenicama prepunih algi, gde je postojala zabrana. Okliznula se i glavom i kičmom udarila o stepenike. Pri padu u vodu, prestao je rad srca i disanje. Reanimaciju sam započela u vodi. Sa spasiocima sam uspela da je iznesemo iz vode i imobilišemo bez trajnih posledica. Na sreću, danas uživa u dečjim vragolijama svog nestašnog unuka.
Pišete poeziju. Da li biste za čitaoce našeg portala otkrili stih koji je „rođen“ u našem Novom?
Herceg Novi stoji na ulazu u Boku i svakome strancu ostaje u oku
Sa planine Orjen sunce izlazi i oblake nad Novim vešto razilazi.
Sunce, plaža, bistra morska voda, svako po Herceg Novom voli da hoda.
Zbog čega vaše srce bira Herceg Novi?
Od Herceg Novog do Baošića i dalje niz Boku, stekla sam veliki broj prijatelja. Lako je naći prijatelja među ljudima koji su gostoljubivi, razdragani, druželjubivi i uvek spremni da pomognu drugome. Srce moje Herceg Novi bira jer se u njemu svako brzo adaptira.
