Књига Јована Б. Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава“ промовисана је синоћ у фоајеу Дворане Парк. Почетак прикупљања обилне документације за овај својеврсни зборник везан је управо за Херцег Нови, могло се чути на промоцији.
Аутор Јован Б. Маркуш је због постковид стања био спријечен да присуствује промоцији, али се укључио путем видео линка. Он је подсјетио да је прикупљање грађе започето са два документа породице Љесар, која датирају из 1909. и 1911. године, а на којима између осталог пише ”Народно-српска вјера православна”.
Маркуш је казао да је увид у документа имао академик Владо Стругар, који је својевремено био и директор Војно-историјског института.
– Од њега сам добио писмо у којем је казао да сам му послао врсту личног документа. У једној реченици тог писма, које и данас имам, он каже “за мене више дилеме нема како су се Црногорци службено изјашњавали за вријеме Краљевине Црне Горе, дакле као Срби” – прича Маркуш.
Докумената из тог периода, међутим, у Војно-историјком институту није било, а њихово уништавање и негирање српског идентитета у Црној Гори, како наводи Маркуш, започето је још за вријеме италијанске окупације током Другог свјетског рата, а на то се режим Мила Ђукановића надовезао.
Недостатак те документације био је мотив да Маркуш и Лукић започну рад на овој књизи.
Јован Маркуш већ дуги низ година раскринкава историјске фарсе који се пласирају у медијима блиским режиму ДПС-а. Овај процес има много дубље корјене, интензивиран је последњих година, запажа публициста Небојша Рашо.
Режим је, како наводи Рашо, мислио да је сломио народ по питању језика, Косова и народности, и спермао се за следећи корак, а то је било усвајање Закона о слободи вјероисповјести. Праве намјере постале су јасне и онима који су сумњали у то.
– Фалсификовање историје кретало се у једном правцу: негирање било какве везе Црне Горе са Србијом, Српском православном црквом, Светим Савом и српством. Једа од теза које су износили је да у Црној Гори и Боки Которској у архивским документима нема помена Срба прије 1840. године. Вјерујем да би та тврдња ушла и у уџбенике да није дошло до промјене власти 30. августа 2020. године – казао је Рашо.
Сарадница у настави на Филолошком факултету Универзитета Црне Горе, Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности, др Јелена Газдић истакла је да је Матица српска, као друштво чланова у Црној Гори, издала много књига, али да је ова најзначајнија, те да је она књига чињеница и истине.
– Намијењена је онима којима је стало до истине и онима којима фали доказа да би знали шта је истина али и онима који свјесно живе у лажи, да би их подсјећала на сопствено поријекло и идентитет предака, којима скрнаве гробове и чије крштенице не признају – казала је Газдић и истакла да је Црна Гора грађена на темељу српске цркве и језика.
– Ова књига је нека врста посједовног листа на Црну Гору, коју су саградили наши преци да би је ми сутра оставили нашим потомцима – оцијенила је она.
Архијерејски намјесник херцегновски, протојереј ставрофор Обрен Јовановић оцијењује да је веома значајно објављивање ове књиге, док је са друге стране, како је рекао, апсурдна и тужна чињеница да је Црној Гори, која је исписала оваква документа, ова књига потребна не ради пуког прегледа или историографске радозналости, већ ради њеног опстанка.
– Просто да човјек не вјерује да је један дио Црне Горе заборавио ко је и да му је потребна оваква књига да га поново научи и да га врати себи. Приређивач је имао за циљ, како сам каже, да да допринос обнови колективне народне свијести у Црној Гори. Добар циљ и добра метода које иначе красе нашег Јована у читавом његовом неуморном дјеловању. Сигуран сам да ће се овај зборник показати као значајан допринос, нећемо рећи почетку, већ завршетку те обнове. Да је та обнова већ почела, да је бразда већ дубока, свједоци смо сви. Само треба истрајати и истину неуморно бранити истинитим средствима и начинима, онако како Јован Маркуш ради све ове године – казао је Јовановић.
Он је навео да је подјела књиге на поглавља условна ради прегледности грађе, јер сегменти који су показани кроз поглавља чине јединствену органску цјелину живота једног народа кроз вјекове. Отуда се, каже он, ни ријеч о цркви не може раздвојити од ријечи о народу и језику, па на крају ни од ријечи о држави. О чему и свједочи овај зборник.
Према ријечима директорице Херцег феста, Гордане Поробић Крцуновић, Маркуш је сачинио својеврсну антологију идентитетских генералија Црне Горе, чиме је заокружен један, по многу чему, изузетан, плодан, али и тежак период његовог бављења нашом славном прошлошћу у нечасној садашњости и на помолу неизвјесне будућности.
– Вриједност и значај ове књиге превазилази првобитне намјере њеног аутора, утолико што она није усмјерена само на раскривање и спречавање кривотворења црногорске историје, која се протеклих деценија писала, не само на нов начин, већ и новим реквизитима. Наиме, ова књига има и терапеутско дејство, утолико што је она намјењена исцјељивању ожиљака и рана, раздора на бићу Црне Горе, што ова књига мири, повезује, спаја и обнавља нарушене и покидане везе. Или, она би све то могла бити; могла би бити спасоносна књига, а у томе што би она могла бити јесте њена изузетна вриједност – поручила је она.
Књига је двојезична, рецензенти су проф. др Јелица Стојановић, проф. др Борис Брајовић и проф. Василије Оровић, за дизајн се побринуо Мирко Тољић, док је књигу на енглески превела Алиса Булатовић.
Монографија се састоји из четири дијела: Народ, Језик, Црква и Држава.
