Учитељица Вјекица Лаконић добитница је годишње награде СПКД Просвјета за свој предани 35-годишњи рад у образовању младих Новљана и Новљанки.
„Има на свијету мирних, добри људи што кроз живот нечујно и тихо газе“… ови стихови можда најбоље описују неизбрисив траг који је у „педагошкој поеми“ ОШ „Дашо Павичић“ оставила учитељица Вјекица Лаконић, жена благог израза лица, вољена и поштована, изузетних педагошких врлина.
Тако нас је и дочекала, топло, са добродошлицом правог домаћина. И тако је почела наша прича о годишњој награди СПКД Просвјета која јој је додјељена, а за коју скромно каже да је није очекивала.
-Очекивала сигурно нисам јер нисам навикла на награде. Никада се нисам посебно истицала да бих добијала награде. Међутим, када ми је речено да су ме предложили ученици, то ми је било посебно задовољство. Цијели живот сам радила са ученицима и када ми је госпођа Оливера Доклестић рекла да су ме ученици предложили, онда сам прихватила. Награда је тиме још значајнија и племенитија и љепша и све остало. Посветила сам цијели живот дјеци и раду са њима и када вам они врате на одређен начин, онда је то посебно задовољство.
У ОШ „Дашо Павичић“ провела је цијели радни вијек, а након дипломирања на Педагошкој академији у Никшићу,1975. исте године добила посао учитељице у Подручном одјељењу у Пријевору. Ту је остала двије године, а потом је прешла у матичну школу, гдје је остала све до пензије (21. новембра 2010. године).
-Први посао је био у школи у Пријевору. Тај период остао ми је у најљепшем сјећању. Било је комбиновано одјељење са четири разреда, а у њему од 20 до 25 дјеце. Путовала сам рано, радничким аутобусом и долазила у школу у 6:00 а настава је почињала у 8:00 сати. Свако јутро ме је неко од мјештана дочекивао и повели би ме на кафу да сачекам почетак наставе, зато и сада пуно поздрављам Пријеворане, Малту, Коњевиће. Ту су ме људи много лијепо прихватили. Водила сам дјецу на излете, екскурзије, уживали смо. Такве школе имају душу, учитељ је са дјецом ближи, приснији. Час не може да траје 45 минута, траје макар сат, сваком дјетету се треба посебно посветити. То је заиста било моје задовољство.
Прећи у матичну школу на Топлој у којој је 1 400 ђака, значило је сасвим другачији амбијент за разлику од мале школе на селу.
-Било jе као у осињаку па сам знала често казати колегама да ми се чини да ће ми се горњи спрат срушити на главу од толике вреве. То је био потпуно другачији начин и услови рада.
Учитељица није занимање, већ звање, титула попут друге мајке. Дјеца у њима виде драге особе, оне на које ће се безусловно ослонити када буде пред њима било који проблем, оне којима ће вјеровати. За дјецу је то читав свијет. Зато се сјећамо својих учитеља и учитељица јер су много важне када крећемо у сасвим нови свијет.
-То је позив који сам жељела и вољела и којем сам се предала из свег срца и душе. Знате, када дођете у први разред, па вас њих тридесетак гледа и не скида поглед са вас. Све што кажете они слушају, упијају, то је посебан доживљај и задовољство. Љубав према дјеци, искреним душама.
Први дани и године у школи су веома важни као и улога учитеља.
-На фасади школе дуго је стајао натпис „Волио сам школу када сам био мали“. То је највећа и права истина. Док су мали, до четвртог, петог разреда, стичу навике, знају да слушају, не смијете да их преварите, повјерење је тако важно. Знате, учитељ не мора све знати, може се рећи да ћете прочитати и распитати се за оно што не знате, па им кажемо онда да ћемо пронаћи то што их интересује и рећи сутра. Није учитељ свезнајући, није нико. Ако се са дјететом понашате на пристојан начин, ако имате приступ какав треба, онда је све љепше и лакше и много успјешније.
Прича како је њено службено звање наставник разредне наставе, али да га никада није користила јер јој није био близак.
-За мене је ријеч учитељ нешто најљепше и много боље звучи него било који други назив за ту професију. Дјеца вас памте, они су велики психолози. Сваки ваш покрет, мимику разумију и знају да оцјене и процјене. Нормално је да вас замоле да им вежете пертле, намјестите јакну, ставите капуљачу, не знам како бих се снашла сада у овим условима када су на снази епидемиолошке мјере када не смијете да погладите дијете по глави, а то њима страшно пуно значи нарочито у том периоду када се први пут одвајају од родитеља. Још су тада они полазили са седам година у школу а сада са шест, што је велика година.
Много тога се од тог времена промјенило, прича учитељица Вјекица, не само у понашању већ и у методама, начину образовања.
-Раније је било другачије, некако присније, са више љубави. Нисам вољела да кажњавам дјецу. Ако није написало домаћи данас, написаће сутра, није то смак свијета и не треба их због тога кажњавати. Ако дијете закасни, није то толико страшно. Не треба се строго придржавати некаквих правила. Била сам флексибилна, можда и превише али не жалим за тим.
Бити ауторитет у учионици а опет бити тих и благ, искрен, можда је то најбољи рецепт за све оне који су сада пред таблом и катедром, или ће то тек бити.
-Треба вољети свој посао, то је најважније. Ако је тако, и ако волите дјецу, ако их разумијете и ако им се посветите, јер није ријеч само о томе да будете учитељ та два, три сата, ту су разне активности: излети, школа у природи, ваннаставне активности… То је дио гдје их још боље упознате, зближите се са њима. Са дјецом не треба бити крут, морате их разумјети, морају имати страшно пуно повјерења у учитеља. Повјерење је најважније! Они знају да вам се пожале за одређене проблеме, да вам се повјере. Када придобијете повјерење да вам дјете каже тако нешто, и ако успијете да му помогнете, онда су то велике ствари! Ако дијете има страх да дође у школу, ако осјећа нелагоду, онда то није добро. Ако успијете да га приволите да воли да дође у школу, да одслуша час, да и послије школе дође на неку ваннаставну активност, додатну, допунску наставу, секцију, онда сте ви сигурно успјели!
Раздвајање од генерације након четири године је преломни тренутак, са пуно, пуно емоција, прича учитељица Вјекица, али дјеца се брзо навикну и прилагоде.
-Али и тада дођу до мене да ми кажу шта су радили, коју су оцјену добили, па би се понекад и пожалили на нешто, али све смо ми то рјешавали људски и са пуно међусобног повјерења.
И памте се током цијелог живота, и учитељица своје ђаке и они њу. Свака генерација је на свој начин посебна и са сваком је наново лијепо било дјелити искуства не само из учионице, већ и са излета, екскурзија, школе у природи. Низале су се и анегдоте којих се радо сјети наша саговорница прелиставајући фотографије.
-Да се све то писало, било би ту што шта, роман. Сјећам се разних прича, анегдота, доста је времена било. Плашила сам се када би их водила у музеје, манастире, да се не отргну контроли, нешто не оборе или оштете јер дјеца су по природи знатижељна. Имала сам срећу да ме слушају, задовољна сам.
Учитељица Вјекица је у учионици просто исијавала доброту и љубав. Њени ђаци, обгрљени том и таквом добротом и љубављу били су у старијим разредима веома добри, често најбољи. Такви су били и даље, у средњој школи и на факултетима. И послије 35 година проведених у просвјети, каже да би позив учитељице опет изнова бирала.
-Апсолутно, да се поново родим, опет бих бирала исти позив и никада ниједан други. Заиста, од малена сам вољела, маштала, жељела да будем учитељица. Знала сам као мала да окупљам дјецу из комшилука и да изигравам учитељицу. Премда, када ме је дјед питао шта ћу уписати, а ја му одговорила да ћу учитељску школу, он је прокоментарисао „Какву учитељску!? Када си чула да је учитељ добро живио?“. Рекао ми је да учитељи кубуре крај с крајем и да будем спремна цијели живот тако, али ја сам била одлучна да буде тако јер позив учитеља је оно што волим.
Не једном се потврдило да је за успјех у учењу довољно имати учитеља који вас воли и поштује, који вас истовремено мотивише на рад а подржава. Са таквим учитељем се лакше учи и уз њега се постаје успјешан, записала је између осталог у образложењу награде педагог Недјељка Стојановић Станојловић.
Зато је и наша порука – Хвала вам уважена учитељице за ову топлу причу. Хвала Вам за генерације које сте изњедрили у добре људе.
