Ne postoji čovjek, ili su oni u velikoj manjini, koji se ne sjeća svoje učiteljice, prvih slova, brojeva, ocjene. A onda u život uđu oni koji vam otvore svijet nauke – profesori i približe vam ga tako da ga snažno zavolite i odlučite da idete nekim od tih puteva, sve do doktorskih studija preskačući granice, okeane, upisijući najprestižnije svjetske univerzitete. Čitav niz mladih ljudi sabranih u Svjetskim a novskim izdvojili su je kao uzora, mentora, profesora koji je svojim zalaganjem i znanjem uticao da oni biraju studije biologije, mikrobiologije ili biotehnologije – Slavica Žorić, profesorica biologije u SMŠ Ivan Goran Kovačić.
Beskrajno je veliki uspjeh iznjedriti čak pet doktoranata nauka, do sada nama poznatih, koji su iz malog grada, naoružani znanjem, krenuli u svijet. Dok u naučnim laboratorijama istražuju kako bi pomogli čovječanstvu, sa pijetetom izgovaraju ime svoje profesorice Žorić i sjećaju se dana kada su i kako zavoljeli biologiju, mikrobiologiju ili genetiku i kako ih je ta ljubav vodila dalje. Uz neizmjeran ponos, prof. Žorić kaže kako je upravo to privilegija prosvjetnog zvanja kojim se bavi duže od dvije i po decenije: Pokažeš im da imaju „krila“, a oni sve dalje sami urade – polete!
– Na početku bih želela da se zahvalim na ukazanoj časti, da se nađem u ovoj prelepoj priči! Predivno je to što ste se setili da postoji veće bogatstvo od novca, na koje bi ovo društvo trebalo malo više da obrati pažnju. Talentovani učenici jesu naše bogatstvo. Ukoliko na vreme budu primećeni i ako im se posveti dovoljno pažnje i adekvatnog rada, daće kvalitetan doprinos celom društvu i obezbediti mu napredak. Čitati o uspesima ovih divnih mladih ljudi, a uz to saznati da sam neke od njih motivisala da krenu u neverovatan i uzbudljiv svet nauke, ispunjava me neizmernim ponosom. Ovo je najdragocenija nagrada koju jedan nastavnik za svoj rad može da dobije, priča prof. Žorić.
Neki od njih su Katarina Elez doktorantkinja bioinformatike, Anđela Kovačević doktorantkinja patologije razvoja, Zorica Milošević doktor nauka molekularne biologije, Aleksandra Milentijević doktorantkinja arhitekture ali je prvi izbor trebao biti biologija, Jelena Vukasović master biotehnologije u medicini….. Niz je sigurno znatno duži, kao što je Svjetskih a novskih mnogo više od onih o kojima smo do sada pisali.
– Svi ovi mladi ljudi su od početka pokazivali slične osobine. Razvijeno interesovanje za nauku, radoznalost, kreativna pitanja, sigurnost i samopouzdanje kojim izlažu svoje mišljenje. Kroz godine rada učili smo jedni od drugih. Oni od mene biologiju, ja od njih kako da ih podstaknem da je uče. Pokažeš im da imaju „krila“, a oni sve dalje sami urade – polete! Neverovatna privilegija…
Otkrila nam je kako se to stvara neraskidiva veza između učenika i profesora pa čas preraste u konstruktivne rasprave i razmjenu najnovijih naučnih saznanja.
– Često učenici prvo prepoznaju vas, a onda ih vi otkrijete. Većina ljudi sklona nauci je udubljena u svoje misli, upletene u mrežu pitanja, gde svako traži odgovor odmah i sada. Milioni činjenica, a put kojim ih treba složiti se ne nazire… Sve ovo učini da su i mladi skloni nauci odgovorni i vredni, ali često tihi i povučeni. Treba malo vremena da postanu sigurni da su na pravom mestu. A onda kada „klupko“ krene da se odmotava, kada se pronađemo, nastaju nezaboravne konstruktivne rasprave, razmene najnovijih naučnih saznanja, a sve u pokušaju da se shvate misterije i čuda nauke.
Sada su daleko od učionica svoje škole, ali poruka njihovog mentora i profesorice putuje do svakog od njih!
– Moja jedina poruka je NE SMETE da odustanete! „Uspeh je neuspeh okrenut iznutra, srebrna senka oblaka sumnje. I nikad nećete moći reći koliko ste blizu, jer može biti blizu kad se čini daleko. Zato, ISTRAJTE…“. Nauka je puna prepreka, zamki, pogrešnih puteva… Zastanite, ako morate, ali ne odustajte. Znam da vi to možete!
Niz mladih, uspješnih ljudi se nastavlja, kaže prof. Žorić i dodaje da nauka nije laka, ali je sasvim sigurno da stasavaju novi Svjetski a novski.
– Biologija nije laka. Kao i svaka egzaktna nauka, prepuna je činjenica koje se precizno moraju tumačiti ili ništa nema smisla. Bavljenje naukom zahteva mnoga odricanja, sate učenja, rada, neizvesnih rezultata i malo materijalne satisfakcije. Ovo su razlozi zbog kojih se mali broj učenika opredeljuje za nauku. Međutim, moram priznati da se sve polako menja. Rastu nam i sazrevaju mladi ljudi zbog kojih će cela ova priča koju ste započeli nastaviti da živi. Imaćemo još mnogo Svetskih, a novskih.
I priča prof. Žorić počela je ljubavlju prema prirodi i biologiji koju joj je prenijela tadašnja profesorica Slavica Ilić, a onda ona nastavila na isti način da tu priču širi dalje na naredne generacije.
– Oduvek me je priroda fascinirala. Mislim da moju ljubav prema biologiji najbolje opisuje sledeće: „Čistota te zemlje, jasnost, dubina i čudo tog susretanja vode, kamena i svetlosti – eto pravog saznanja, pravog nauka. Taj sklad nije varka. On je stvaran i ja pred njim osećam potrebu da govorim. Živeti u skladu sa tom lepotom, upravo bih to želela da umem“. A onda, upišem srednju školu, istu ovu u kojoj danas radim i dočeka me profesorica biologije Slavica Ilić. Stroga, a nasmejana i topla. Tiha, a snažna i jaka. Zahtevna, a puna zagonetnih pitanja oko čijih odgovora smo se „mučili“ danima. Zbog nje sam shvatila da je biologija moj pravi, jedini i konačan izbor. Moj podstrek i uzor, a kasnije i direktor koji mi je pružio šansu da budem njen, nadam se, dostojan zamenik u učionici.
Mikroskop i laboratoriju zamjenila je kredom i katedrom, a svijetu doprinijela na najbolji mogući način – kroz mlade naučnike svjetske klase.
– Da ste me, kada sam upisala fakultet, pitali da li sebe zamišljam u učionici rekla bih NIKADA! Biologija je laboratorija, istraživanja, mikroskop…a ne tabla i kreda. Međutim, u prosveti sam više od 26 godina i mislim da nisam pogrešila. To dokazuju upravo ovi divni mladi ljudi. Možda sam svetu mogla, kroz neki naučni rad, doprineti malo, ali kroz sve njih doprinosim mnogo više nego što sam ikada mislila da ću biti u prilici da pružim i uradim!
Nije lako obrazovati mlade naraštaje, naročito u vremenu kada su određene vrijednosti društva izgubile smisao, a vi pokušavate da ih vratite na zasluženi pijedestal. Biti prosvjetni radnik, još od antičkog vremena, znači biti temelj države.
– Biti nastavnik je jedno od najlepših, najizazovnijih, ali i najodgovornijih zanimanja. Obrazovati i vaspitavati mlade generacije nije ni lak, ni jednostavan posao. Na fakultetu vas nauče i upoznaju sa mnogim predavačkim veštinama i tehnikama, ali vam niko ne kaže kako motivisati učenika, kako razviti obostrano poštovanje i uvažavanje, još manje vas nauče naći meru i povezati se sa učenicima, a ne preterati u tome. A ta veza i iskrenost su nešto što je neophodno da bismo se razumeli. Smatram da su današnji mladi ljudi isti oni mladi koji smo i mi nekada bili. Samo su se društvene okolnosti promenile. Na nama, starijima, je da pronađemo prave načine i motive koji će im pomoći da shvate, da je jedino obrazovanje ono što je zauvek njihovo, a da je sve ostalo nešto što trenutno poseduju i što u svakom trenu može zauvek nestati.
Svima onima koji su sada u učionicama i onima koji će tek sjesti u klupe, profesorica Žorić upućuje snažnu poruku:
– Ne žurite. Ne „trčite“ da odrastete, predugo ćete biti „veliki“. Igrajte se, jer život je dovoljno ozbiljan da biste propustili šansu da ga učinite zabavnijim. Učite i to ne zbog ocene. Ocene su samo broj. Učite zbog toga što je neobrazovan čovek podložan manipulaciji. I ne odustajte. Ne odustajte od svojih snova, jer tako nikada nećete odustati od sebe! – kazala je profesorica biologije Slavica Žorić.
Svjetski a novski, oni o kojima smo pisali podjednako kao i svi oni do kojih ovog puta nismo došli, jesu istinski ponos i bogatstvo svih nas – njihovih porodica, škola, profesora, grada, sugrađana, države. Uz njih stoje svi oni koji su ih na tom putu motivisali i podržali, a ako smo značaju obrazovanja i vaspitanja makar malo doprinijeli pišući o njima, onda smo postigli svoj cilj i opravdali ulogu medija.
Riječ autora:
Sa posebnom radošću sam istraživala svakog od vas, dragi moji Svjetski, a novski! Silno sam se radovala svakom vašem uspjehu i sa nestrpljenjem očekivala vaše odgovore kako bi ih što prije poslala u svijet, da svi čuju i vide kakve mlade ljude ima Herceg Novi. Hvala vam što ste nas pričom pustili u svoj život i dali nam privilegiju da pišemo o vama! U međuvremenu, od prvog teksta o njoj do prije nekoliko dana, jedna Svjetska a novska je odbranila doktorsku disertaciju – doktor nauka astronomije Milena Crnogorčević! Od srca čestitamo!
Hvala mojoj urednici Željki Kontić na razumjevanju i podršci da Svjetski a novski zažive, hvala mojim kolegama u redakciji koji su se podjednako kao ja radovali svakoj priči o vama, predlagali, istraživali ko bi naredne nedelje mogao biti u rubrici! Svima vama i svima onima do kojih pričom nismo došli, svim mladima koji su bilo gdje u svijetu i grade svoju životnu priču, sportsku ili akademsku, redakcija RTHN želi uspjeh i sreću! Činite nas i dalje ponosnim jer samo vi ste naše najveće bogatstvo! I znajte, uvijek smo tu za vas!
Željka Čepić
