Неким људима, заборавимо и име и презиме, јер све што они јесу стане у присни, познати надимак који за живота постане отисак њихове душе и посебности. Отишао је наш Фатко! И док то записујемо просине пред очима његов осмијех, тихи поздрав и при сваком сусрету барем реченица, пуна поноса, којом је казивао када наступа или гдје путује његова Градска музике. Његова, јер му је била други дом, јер су у Музици бринули о њему, као о најрођенијем, јер је он узвраћао, док је могао, обављајући све задатке које би му повјерили. Носио је нотне свеске, штапове мажореткама, отварао је стару зграду на Карачи, чистио је, долазио на пробе без минута кашњења, а најпоноснији је био када је у дефилеима корачао уз своје пријатеље и носио бубањ.
Дјеца су га највише вољела, ваљда су препознавали у тијелу човјека душу дјетета.
Ни у управи га нису заборављали. Валентина Кулиновић подсјећа да су га Плакетом наградили у септембру 2016. године а поводом пола вијека пуне привржености ансамблу. Последњи пут у дефилеу је био 15. фебруара прошле године.
Отишао је Фатко, нама остало још једно сјећање, уткано у ону необичну, јединствену али фину атмосферу и дух новског Старог града и Караче, и у живот Градске музике која ће га испратити и сутра на Градском гробљу гдје ће у кругу најуже породице бити обављена сахрана.
Фото: Градска музика Херцег Нови
