Панел дискусија „Наполеонова цеста: Повезивање културног наслијеђа на Балкану“ одржана је у фоајеу Дворане Парк, у сарадњи Општине Херцег Нови и организације Наполеонове дестинације, уз иницијативу члана научног комитета ове организације професора Јошка Беламарића, који је један од најугледнијих хрватских конзерватора.
Циљ панел дискусије „Наполеонова цеста: Повезивање културног наслијеђа на Балкану“ је да се заједнички пронађу ријешења која би дугорочно довела до валоризације и обнова ове историјске руте од Љубљане до Котора. Према ријечима Беламарића ове цесте су релативно слабо проучене.
-Рачунамо да је направљено 500 км цести и приоритет нашег пројекта је да покушамо од Словеније до Црне Горе схватити како је та рамификација функционисала и коначно сложимо ту слику. Нацрта има пуно, пуно тога је под асфалтом данашњих цеста, јер Французи слиједе римске путеве, поготово у унутрашњости или када сјечете по планинама, али и другдје, казао је Беламарић.
Професор доктор Илија Лалошевић истакао је да су сва истраживања почињала у тадашњим државним архивима, а настављали у Венецији и Бечу.
Заводи за заштиту споменика у Котору и у Сплиту, можемо слободно рећи без хвалисања, али и без лажне скромности, су можда међу два најрелевантнија завода у бившој Југославији, који су примјењивали све потребне методологије, како проучавања тако заштите и конзервације културне баштине.
Дакле, сваки наш пројекат је започињао у државном архиву, било да је то било одјељење у Котору, па кад нам то није било довољно истраживали смо и у Венецији, и у Задру, и у Бечу и тамо налазили потребну документацију, на основу које би засновали наша даља истраживања „ин ситу“ – дакле на самом културном добру, а онда, да тако кажем, успоставивши правилну „дијагнозу“, познајући „пацијента“ и „историју болести“ од времена Наполеона, Венеције и тако даље па до наших дана, давали и одређене „терапије“ у смислу исправних конзерваторских поступака за обнову те културне баштине. Ја сам лично истраживао највише у Венецији, потом у Бечу, у Задру прије и послије наших сукоба, и у нашим локалним архивима у Котору, Сплиту и слично.
Што се тиче путева, то су старе трасе тако да нисмо још то баш скроз дефинисали, али ево прилике да се кроз та додатна истраживања и то одради. Свакако да овај обални пут кроз Пераст у то вријеме није постојао. Ту су биле све плаже све до деветстоте кад је Аутроугарска направила те путеве кроз Боку уз саму обалу. Слажем се са колегом Беламарићем да су они ишли залеђем и то највјероватније тим утабаним, да тако кажем, још римским путевима.
Према мишљењу публицисте Горана Комара, успостављање православне епископије одлуком Наполеона из 1808. године, представља трајну тековину француске управе у Боки которској.
-Међувлашће епископске власти у Боки которској и Далмацији је трајало читав вијек. Дакле, православна митрополија са сједиштем на Топлој је укинута одлуком млетачког сената 1722. године и све до слома Млетачке републике, Бокељи представљени њиховим најбољим посланицима, депутатима пред сенатом и бројним предузимљивим игуманима светоуспенског манастира Савина настојали су да са доста дипломатске вјештине да поврате епископију у Боку. Успостављање православне епископије у Боки и Далмацији револуционарног је значаја, која је несумњиво могла представљати релаксирајући моменат за православце у овом дјелу јадранског приморја, казао је Комар.
Публициста Небојша Рашо казао је да су Бокељи који су били командати живјели нормално под француском управом, без репресија, и да је поред модернизације саобраћаја, Француска модернизовала школство.
-Оно што је значајно као тековина из те управе је обнављање рада школе на Топлој. Јосиф Троповић је основао ту веома значајну школу, немамо података да ли оснивање има везе са Дандоловом уредбом, у сваком случају на иницијативу Топљана уз сагласност француске власти школа је отворена 1812. године. Свештеник је био једини учитељ и предавао је основне предмете са око 50 – 60 ђака, подјетио је Рашо.
Панел дискусији присуствовала је амбасадорка Француске у Црној Гори Ан Мари Маске.
