Општина Тиват је у сарадњи са организацијом ОБНОР-а уприличила комеморацију поводом 82. годишњице потапања разарача “Загреб” Краљевске морнарице Југославије и страдања народних хероја Милана Спасића и Сергеја Машере.
Вијенце на спомен обиљежје у Великом градском парку положили су представници Општине Тиват, предсједник Жељко Комненовић заједно са предсједником СО Миљаном Марковићем и потпредсједником Андријом Петковићем, представници Морнарице Војске ЦГ, представници амбасада Србије и Словеније, конзул Србије Мићо Роговић, ОБНОР Тиват, Бокељска морнарица подружница Тиват али и грађани и Дјечији савез Тивта.
Предсједник Општине Жељко Комненовић је подсјетио на чињеницу да када је у априлском рату дошло до капитулације државе, захваљујући њима, разарач „Загреб“ није капитулирао нити предат у руке италијанске окупационе војске, која је улазила у Боку.
„Родили смо се да часно идемо кроз живот, по сваку цијену, без обзира на препреке, макар и најтеже“ – овим ријечима у свом посљедњем писму мајци, јасно се морално одредио Милан Спасић торпедо-минерски официр на разарачу „Загреб“. Рођен у Београду, интелигентан и перспективан – најбољи у класи на Академији, својим увјерењима остао је вјеран до самог краја свог прерано окончаног живота. Био је упамћен као најбољи навигациони официр Школског брода „Јадран“ који га је 1937.г. успјешно довео до Сјеверне Америке након двадесетодневног школског крстарења” казао је Комненовић.
„Ја знам шта је моја дужност“ – говорио је о борби против окупатора Сергеј Машера први артирељеријски официр разарача „Загреб“. Поријеклом из мјеста Горица у Словенији, био је благе и ведре нарави, на Академији таленат за математику и природне науке, један од најбољих стручњака за бродске топове, који је Поморску војну академију завршио као пети у класи.
Комненовић је истакао да су Спасић и Машера били озбиљни и савјесни, изузетно цијењени међу посадом те да су припадали кругу најспособнијих официра Краљевске ратне морнарице.
“У тренутку избијања Априлског рата, 1941. године Спасић и Машера, су одбијајући нападе непријатељских авиона, мијењајући везове по Боки гајили наду да ће стићи наређење Врховне команде за испловљење на отворени Јадран у праву борбу са Италијанима или прикључење савезницима у Грчкој. Нијесу се могли помирити са срамном издајом ни ситуацијом у којој су многи морнари напуштали своје бродове а капетани их припремали за предају Италијанима. 16.априла су Италијани почели да улазе у Боку Которску, а посадама је наређено да се бродови напусте. Тог кишног и магловитог 17. априла, страховита експлозија одјекнула је читавом Боком – официри Спасић и Машера, одбивши наредбе о предаји брода од стране команде, дигли су у ваздух свој ратни брод, усидрен у тиватском заливу, и умјесто предаје заједно са њим отишли у смрт, у вјечност потврђујући гесло Наполеоновог команданта гарде, генерала Камброна у бици за Ватерло – „ГАРДА УМИРЕ, ГАРДА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ“.
У минутима прије свог одласка у вјечност, на прамцу брода, у „бродском ставу“, салутирали су застави у правцу Ловћена навео је Комненовић.
“Иако су разарач умјели и могли уништити и без губитка својих живота, изабрали су херојску смрт и себе сврстали у ред највећих подвижника у историји поморског ратовања у свијету. У тренуцима безнађа и пропасти државе, њихов пркосни чин био је искра у мраку и наговјестио је велики народни отпор против окупатора, који је организовано кренуо само пар мјесеци касније, у јулским устанцима”.
Херојски подвиг двојице поручника, каже Комненовић, одјекнуо је много даље од Бококоторског залива, брзо прешао границе тада поробљене државе и обишао читав свијет.
“Затекао је тада и непријатеља, па су њиховом посљедњем испраћају на херцегновском мјесном гробљу Савина, присуствовали чак и представници одреда италијанске окупаторске војске и испратили их уз највише војне почасти. Спасић и Машера, једини су припадници Краљевске војске, који су за изванредан подвиг хероизма и оданости својој отаџбини, посмртно одликовани орденом народног хероја у социјалистичкој Југославији. Указом Краљевине, претходно су одликовани Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима четвртог реда. У оквиру британске касарне на Малти постављена је спомен-плоча посвећена Милану Спасићу и Сергеју Машери. Британски публициста А.Д. Дивине је 1944. године у својој књизи „Морнарице у егзилу“, посебно је истакао подвиг Спасића и Машере. Године 1968. Французи су о овом догађају снимили филм под називом „Пламен над Јадраном“ за који је сценарио написао Меша Селимовић”.
Комненовић је истакао да данас, 82 године касније, када свједочимо израженој дехуманизацији друштва, времену у ком човјек има скоро све, али губи самог себе, присјећање на херојски подвиг двојице изузетних младића, враћа нас ванвременским идеалима и суштинском значењу слободе, љубави, части, поноса, племенитих вриједности за које је тада и сада вриједило живот дати.
“Зато не дозволимо никад да прашина заборава прекрије њихове животе и јуначко дјело. Слава херојима Спасићу и Машери”- поручио је Комненовић.
Након комеморације у Великом градском парку, делегација је испловила са пристаништа Пине ка ували Брдишта, гдје је положен заједнички вијенац у море на мјесту потапања разарача „Загреб“.
Извор: Агенција ЦГ Неwс
