Неизмјеран и непроцјењив допринос Богдана Мусовића црногорској, југословенској и локалној умјетности

Поводом смрти Богдана Мусовића, скулптора, историчара умјетности,  дугогодишњег кустоса  градске Галерије “Јосип Бепо Бенковић”, одржана је комеморативна сједница у фоајеу Дворане “Парк”.

Одласком Богдана Мусовића, истакнутог вајара, историчара умјетности и међународно признатог ликовног критичара, Херцег Нови и Црна Гора нису изгубили једног ствараоца, већ читаву једну епоху господства, дубоке ерудиције и посвећености љепоти која је надрастала локалне оквире, подсјетила је новинарка и пријатељица Витка Вујновић, читајући текст ’’Свјетионик на Белависти’’ који је о Богдану написао Момир Мићуновић.

Јованка Вељовић као представница херцегновског огранка Матице црногорске чији је Мусовић у једном периоду био предсједник, истакла је да је Мусовић интелектуална громада, умјетник са импресивном професионалном, али и животном биографијом, пријатељ, великан, заштитник младих, нарочито умјетника.

-Мусовић је дао неизмјеран и непроцјењив допринос црногорској, југословенској и локалној умјетности. Иза њега остају дјела и све оно што је урадио за умјетност и своје пријатеље. Имала сам драгоцјену привилегију да га боље упознам кроз рад у Матици црногорској, кроз заједничке пројекте, активности и дружења. Од њега се увијек могло, прије свега, научити. Богдан је био диван савјетник за све оно што је било суштинско, било да је везано за умјетност или за живот. Остају нам Богданова дјела као наслијеђе и као нешто што ће бити са нама заувијек. Богдан одлази, али се ми са њим не растајемо, истакла је Вељовић.

Горан Скробановић у име колектива градске Галерије, подсјетио је на Мусовићеву биографију.

-Желим да истакнем да је поред Богданове богате биографије, награда, он сваког дана дјецу припремао за пријемне испите. Звао их је „моја дјеца“ и увијек је био сталожен, без дигнутог тона. Био је и добар рибар, обожавао је рибање, казао је Скробановић.

Како је казао Воислав Булатовић  у име пријатеља и галериста са којима је Богдан сарађивао, посебно у галерији “Сју Рајдер”, Мусовић је обликовао материју и пријатељство, умио је да од коријена вријеса направи малу скулптуру, од куће атеље, од разговора уточиште, од необичне речи знак блискости.

-Опраштамо се од човјека који је у Херцег Новом оставио много више од професионалног трага. Оставио је присуство, меру, сјећање, предмете, реченице, вечери, шетње, изложбе… и ријетку способност да у људима, стварима, види нешто што други често не виде. Богдан је био и шетач на дуге стазе. Често је знао препјешачити раздаљине које су нама осталима дјеловале готово незамисливе. А онда би се појавио понекад са два бурека, као да је то најприроднија ствар на свијету, и тада би почињали наши разговори. Дуги разговори о умјетности, животу, људима, сусретима, животним грешкама, задовољствима, пропуштеним приликама, драгим лицима, старим изложбама, младим ауторима, о свему ономе од чега се прави једно озбиљно пријатељско вријеме. Такав је био Богдан, казао је Булатовић.

Богдан Мусовић Умјетничку школу завршио је у Херцег Новом, а историју умјетности на Филозофском факултету у Београду. Био је селектор многих самосталних и групних поставки, аутор бројних критичких и есејистичких осврта на савремену црногорску ликовну умјетност, као и селектор, организатор и уредник каталога на бројним изложбама Херцегновског зимског салона и Херцегновске ликовне сцене.