У оквиру манифестације „Антићеви дани“, коју Културни центар Новог Сада организује већ 16 година, а у Херцег Новом се представља од 2. до 4. октобра, отворена је у башти Андрићеве куће изложба плаката са избором пјесама из Антићеве збирке „Гарави сокак“.
Аутори су Јелена Драговић и Александар Ружичић – а стихови су посвећени Милету Петровићу Дилеји, пјесниковом пријатељу, касније брату како је писао и говорио, дјечаку од од кога је учио немогуће, ромском дјечаку кога су стријељали фашисти – и ромској дјеци гаравог сокака у коме је и сам Антић понекад, признаје, био гарав.
О изложби и филму који је услиједио говорио је маркетинг менаџер Културног центра Нови Сад Мирсад Авдић.
-Ја сам имао срећу да упознам, још као студент, Мику Антића који је био велики, можда и највећи боем Новог Сада, песник, сликар и човек који је заиста имао душу и волео је Цигане или Роме, тада се није правила разлика. Мика је писао, а Мика је и сликао, имао је свој атеље на тврђави Петроварадин и заиста су то биле незаборавне ноћи када су Мика и његови пријатељи – песници, сликари правили те вечери.
Филм који је публика синоћ пратила с много емоција насловљен је „Блуз гаравог сокака“.
-Ту се појављују пријатељи Мирослава Мике Антића, ту је његов син Игор, који данас живи у Паризу, ту је новосадски кантаутор Бане Крстић, ту је Ратко Шоћ који је сликар по образовању, и песник који је написао ону чувену песму „Осам тамбураша с Петроварадина“, навео је Авдић.
Аутор поетско-документарног филма, редитељ Душан Стојановић, подсјетио је да су прије пет година почели да истражују и прикупљају све о Мики Антићу, радећи два филма. Закључили су да његова поезија не би била таква, да није на тако суров начин изгубио великог пријатеља.
-Радили смо прво онај први филм, који се тако и зове – „Први филм о Мики Антићу“, а онда и „Блуз гаравих сокака“, и увек је било ту као неко питање зашто тај човек уопште ствара, како и одакле долази та енергија, шта он хоће да нам каже…? И овим филмом смо најзад и одговорили на то питање, а то је тај дечак, дечак који је изгубио свог пријатеља тако рано, тако тешко, тако страшно. Нажалост живот је толико суров и чини ми се да се Мика Антић не би нама догодио да није било тог ужаса, ја не знам да ли би он икада постао песник овакав каквим га знамо да тај дечак није страдао. Не само он, страдали су многи, али то је његов друг из клупе и то дете је био његов цео живот у суштини.
Мика је од Милета, који је био његова инспирација, успио да научи чак и машту.
-Ви често данас на друштвеним мрежама можете да нађете његов цитат како живот треба потрошити као једну велику новчаницу – што пре, што брже, не хајући да остане некакав кусур иза. Чини ми се, у том његовом истраживању касније кроз живот, он је све време покушавао да схвати како је могуће да неко убије једно дете, и како је могуће да тај дечак буде одузет њему, јер тај дечак је био његова цела инспирација. Он је њега учио други језик, и не само језик – он је учио од њега машту. То је овде споменуо сликар Ратко Шоћ – да се машта не може научити, али је Мика од њега ипак успео да ухвати то зрно. У суштини тај Миле Дилеја био је основа Микиног живота и тих задњих десет година, тај „Мит о птици“, та његова најскупља поезија коју је написао је исто плод тог Милета Дилеје, зато што је Мика истраживао Роме до те мере да је он ишао у Индију да тражи ко су ти људи и одакле потичу. И до те мере је он јурио да потроши свој живот само зато, чини ми се, да би опет стигао до тог свог Милета Дилеје, да би се опет тамо на небу негде нашао са њим и стварао оно што им је одузето у тој младости. Надам се да смо то овим филмом успели да покажемо, поручио је Стојановић.
У оквиру „Антићевих дана“ слиједи вечерас од 19:00 сати у Кући нобеловца Ива Андрића књижевно вече Благоја Баковића, овогодишњег добитника награде „Мика Антић“ за књигу пјесама „Није то моја вода“, а сутра ће у Његошевој школи, као пратећи програм, предавање насловљено „Његошев поглед с Ловћена“ одржати историчар Срђан Граовац .
