U okviru manifestacije „Antićevi dani“, koju Kulturni centar Novog Sada organizuje već 16 godina, a u Herceg Novom se predstavlja od 2. do 4. oktobra, otvorena je u bašti Andrićeve kuće izložba plakata sa izborom pjesama iz Antićeve zbirke „Garavi sokak“.
Autori su Jelena Dragović i Aleksandar Ružičić – a stihovi su posvećeni Miletu Petroviću Dileji, pjesnikovom prijatelju, kasnije bratu kako je pisao i govorio, dječaku od od koga je učio nemoguće, romskom dječaku koga su strijeljali fašisti – i romskoj djeci garavog sokaka u kome je i sam Antić ponekad, priznaje, bio garav.
O izložbi i filmu koji je uslijedio govorio je marketing menadžer Kulturnog centra Novi Sad Mirsad Avdić.
-Ja sam imao sreću da upoznam, još kao student, Miku Antića koji je bio veliki, možda i najveći boem Novog Sada, pesnik, slikar i čovek koji je zaista imao dušu i voleo je Cigane ili Rome, tada se nije pravila razlika. Mika je pisao, a Mika je i slikao, imao je svoj atelje na tvrđavi Petrovaradin i zaista su to bile nezaboravne noći kada su Mika i njegovi prijatelji – pesnici, slikari pravili te večeri.
Film koji je publika sinoć pratila s mnogo emocija naslovljen je „Bluz garavog sokaka“.
-Tu se pojavljuju prijatelji Miroslava Mike Antića, tu je njegov sin Igor, koji danas živi u Parizu, tu je novosadski kantautor Bane Krstić, tu je Ratko Šoć koji je slikar po obrazovanju, i pesnik koji je napisao onu čuvenu pesmu „Osam tamburaša s Petrovaradina“, naveo je Avdić.
Autor poetsko-dokumentarnog filma, reditelj Dušan Stojanović, podsjetio je da su prije pet godina počeli da istražuju i prikupljaju sve o Miki Antiću, radeći dva filma. Zaključili su da njegova poezija ne bi bila takva, da nije na tako surov način izgubio velikog prijatelja.
-Radili smo prvo onaj prvi film, koji se tako i zove – „Prvi film o Miki Antiću“, a onda i „Bluz garavih sokaka“, i uvek je bilo tu kao neko pitanje zašto taj čovek uopšte stvara, kako i odakle dolazi ta energija, šta on hoće da nam kaže…? I ovim filmom smo najzad i odgovorili na to pitanje, a to je taj dečak, dečak koji je izgubio svog prijatelja tako rano, tako teško, tako strašno. Nažalost život je toliko surov i čini mi se da se Mika Antić ne bi nama dogodio da nije bilo tog užasa, ja ne znam da li bi on ikada postao pesnik ovakav kakvim ga znamo da taj dečak nije stradao. Ne samo on, stradali su mnogi, ali to je njegov drug iz klupe i to dete je bio njegov ceo život u suštini.
Mika je od Mileta, koji je bio njegova inspiracija, uspio da nauči čak i maštu.
-Vi često danas na društvenim mrežama možete da nađete njegov citat kako život treba potrošiti kao jednu veliku novčanicu – što pre, što brže, ne hajući da ostane nekakav kusur iza. Čini mi se, u tom njegovom istraživanju kasnije kroz život, on je sve vreme pokušavao da shvati kako je moguće da neko ubije jedno dete, i kako je moguće da taj dečak bude oduzet njemu, jer taj dečak je bio njegova cela inspiracija. On je njega učio drugi jezik, i ne samo jezik – on je učio od njega maštu. To je ovde spomenuo slikar Ratko Šoć – da se mašta ne može naučiti, ali je Mika od njega ipak uspeo da uhvati to zrno. U suštini taj Mile Dileja bio je osnova Mikinog života i tih zadnjih deset godina, taj „Mit o ptici“, ta njegova najskuplja poezija koju je napisao je isto plod tog Mileta Dileje, zato što je Mika istraživao Rome do te mere da je on išao u Indiju da traži ko su ti ljudi i odakle potiču. I do te mere je on jurio da potroši svoj život samo zato, čini mi se, da bi opet stigao do tog svog Mileta Dileje, da bi se opet tamo na nebu negde našao sa njim i stvarao ono što im je oduzeto u toj mladosti. Nadam se da smo to ovim filmom uspeli da pokažemo, poručio je Stojanović.
U okviru „Antićevih dana“ slijedi večeras od 19:00 sati u Kući nobelovca Iva Andrića književno veče Blagoja Bakovića, ovogodišnjeg dobitnika nagrade „Mika Antić“ za knjigu pjesama „Nije to moja voda“, a sutra će u Njegoševoj školi, kao prateći program, predavanje naslovljeno „Njegošev pogled s Lovćena“ održati istoričar Srđan Graovac .
