Пожелите ли понекад недељу какву памтимо из дјетињства, тиху, спору, недељу у којој се није јурило за обавезама, јер је име дана говорило: не делај… За недељном трпезом смо сједали заједно, дуже него иначе, разговарали ведрије и без гледања на сат, дријемали послије подне и једва чекали вријеме за плажу и излазак… Дан је растао полако… Јесмо ли заборавили или изгубили такве недеље? Ако и јесмо на нама је да их опет пронађемо, у излету до Роса, Жањица, Миришта, до села у којима чекају баке и дједови или успомене на њих, у шетњи кроз Нови који не гледамо сваког дана.. Одаберите ову недељу да буде другачија, дан без буке, без журбе, без обавеза које нас вуку за рукав, нека буде дан за нас, за оне које волимо.
Добро јутро, Херцег Нови!
