Чудно је како понекад сасвим случајна слика покрене безброј сјећања. На Карачи, код оне усамљене мурве, застало је недавно двоје људи. Жена се неочекивано подигла на прсте, са најнижих грана убрала неколико полодва и почастила се… Уз ову сцену одједном је замирисало дјетињство, као што су некада мирисале мурве по Новоме. Мурве које су годинама биле свакодневна дјечја, љетња радост, слатки плодови босоногог дјетињства, од којих су док смо их брали и јели са грана, прсти остајали љепљиви, али уста пуна сласти… Памтимо, било је и оних који су се због мурви љутили јер су се расипале, не штедећи, и лишће и плодове и тако прљале тло… Можда су баш због тога мурве полако нестајале…мирис, укус и сјећања су ипак остали.
Добро јутро, Херцег Нови!
