Вајар, историчар умјетности, музејски савјетник, хроничар савремене црногорске умјетности, Богдан Мусовић отишао је јуче, тихо, баш онако како је деценијама градио своје стваралачке кругове и истрајно снажио ликовну сцену Херцег Новог, Црне Горе па и региона. Написао је небројене критичке и есејистичке текстове, учествовао или селектовао радове за многе изложбе у земљи и иностранству.
Рођен у Никшићу 1941. године завршио је чувену херцегновску Умјетничку школу, код професора Воја Станића, и на то је био поносан. Говорио је: Кад ми неко помене Умјетничку школу, то су велике емоције. То је нешто што се само једном у животу може доживјети, ако имаш среће!
Историју умјетности дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Живио је у Скопљу, излагао са Друштвом ликовних умјетника Македоније, а потом се вратио и остао у Херцег Новом посебно посвећен Галерији „Јосип Бепо Бенковић“ у којој је деценијама био једини иисторичар умјетности и кустос и ликовном животу града. Иницирао је оснивање и годинама организовао изложбу која живи и данас – Херцегновску ликовну сцену. Од првог издања, све док је трајао, подржавао Мали салон херцегновских галерија. Бескрајно се радовао оцјени професора Лазара Сеферовића – да су неке поставке Малог салона досегле квалитет великог Зимског салона, чији је селектор и лауреат и сам био. Подсјетићемо осим на Салону награђен је и првом наградом за скулптуру Собрања Македоније. Био је и члан УЛУЦГ и Удружења међународних ликовних критичара.
Излагао је од 1968. Не често, али је зато у скулптури која је била његов избор храбро истраживао боју, полиестер, камен, дрво, теракоту, одбачене и патиниране материјале. Циклуси „Зидови“ и „Завичајне птице“ свједоче о умјетнику који је у заборављеним, одбаченим облицима и крхотинама проналазио нову симболику. Зидови у које је уграђивао “циглиће” како је говорио били су његово сјећање на тврђаве Херцег Новог, Котора, Старог Бара и Улциња… Били су ти зидови и дом и граница, тишина и разговор са свим па и са „временом овим” што је била његова честа одредница и у казивању и у текстовима за каталоге, у приказима и освртима на небројене изложбе. И „Зидови” и „Завичајне птице“ настали су из тих сусрета материјалног и духовног, видљивог и скривеног, из жеље да заштити како је писао „трошност духа и материјала у трошном времену.” Ту жељу могли бисмо да издвојимо као његов животни и стваралачки кредо.
Богдан је отишао у неки свој, нама скривени простор, у коме ће сигурни смо оживјети његове камене птице које је налазио у Лукову, код Никшића, у завичају, и за које је једном речено да баш те, његове камене птице, у његовом наручју пјевају. Нама их је оставио, сабране у њежна јата, уз једно гнијездо. Оставио је циклус скулптура „Неботека” и давно написан, необјављен роман „Изуједана шкорпија” . Из њега је издвајао мисао „шта бих ја без сјећања, а шта ћу са њима”. Оставио нам је ријечју – потврду једног достојанственог живота посвећеног култури и стварању, а ми му дугујемо достојно сјећање.
