Пјесникиња, романописац, сликарка, али и омиљена професорица књижевности бројним генерацијама новских гимназијалаца, Босиљка Бока Пушић била је чудесно другачија, па је комеморација, одржана у Дворани Парк, била прошарана звуцима хармонике и гитаре, које су свирали Босиљка Кулишић и Николас Морета.
Бокин животопис представила је новинарка и публициста Витка Вујновић, вјешто комбинујући биографске податке са њеним дјелима.
– Бока је рођена у Ћуприји. Основну школу и гимназију завршила је у Светозареву. Филозофски факултет, одсјек за југословенску и свјетску књижевност у Београду. У Херцег Нови стиже 1958. године са супругом Илијом и о томе касније дивно пише у роману „Далеки одјеци“ и допуњеном издању исте те књиге „Излазак из чауре“ – навела је Вујновић.
СМШ „Иван Горан Ковачић“ је имала привилегију да личност каква је Босиљка Пушић у њој образује бројне генерације, истакла је директорица Љиљана Карановић.
– Добар професор је онај који брине не о жељама дјетета него о интелектуалном и моралном и духовном развоју дјетета, ко са невјероватном љубављу ради тај позив и та љубав не може да престане у моменту када професор изађе из школске зграде, него се просто живи том љубављу. Исто тако, добар професор је онај који допре до сваког дјетета и не дозволи да то мало зрно вриједности угаси, него је стално потхрањује, вјерујући да ће из те искре изаћи неки пламен. Али оно што је једнако важно је да не желите стереотипе, да желите да утичете да млади постану самосвјесни интелектуалци и постану своји. То је била професорица Босиљка Пушић – казала је Карановић.
Пријатељство и сарадња везивали су Босиљку Пушић и Момира Мићуновића, који је писао рецензије за њене књиге, једну и илустровао, а био је међу оним првим драгоцјеним најважнијим и пажљивим читаоцима свега што је написала.
-Након првих стихова које је написала када је имала четири године, за наставак послије дуге паузе, велику заслугу имао њен супруг Илија Пушић, касније Бранко Лазаревић, кога је изузетно цијенила, али и други књижевници, подсјетио је Мићуновић, истакавши њен посебан осјећај за људе, посебно дјецу, као и поднебље које описује.
-Ту су били и Бранко Костић, Михаило Лалић, Бранко Ћопић и Иво Андрић и тако даље. Значи, она је почела да прави једно потпуно ново сазвјежђе у Гутенберговој галаксији. Она је имала једно интроперцептивно чуло које већина људи има, али није тако развијено код свих. Она је знала да оживи неживе ствари зато што је то осјећала. Осјећала је како камен дише, како биљка дише, како птица дише, осјећала је како дјеца размишљају. Она је имала фантастичан осјећај за људе око себе који вриједе. Била је привилегија имати професора који ти је пријатељ, истакао је Мићуновић, уз захвалност Босиљки Пушић на свим лекцијама, и школским и животним.
Предсједница Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета“ Оливера Доклестић осврнула се на Босиљкин живот и стваралаштво, подсјећајући да је она некада у својој коноби угошћавала неке од највећих југословнеских стваралаца, као што су Иво Андрић, Бранко Лазаревић, Стеван Раичковић, или, како је казала, гости Института Игало, Десанка Максимовић, Миодраг Булатовић.
– Босиљка је управо последњи роман написала на лијечењу у Институту Игало, играјући се на својствен приповједачки духовит начин медицинским појмовима, љекарском праксом и називима медикамената и тако затворила књижевни стваралачки круг, започет давне 1970. Године првом збирком поезије „Крила исте птице“. Након 53 године успјешног књижевног рада, бројних награда, њен стваралачки дух је склопио крила, а нама оставио дивну заоставштину да читамо и сјећамо је се на најљепши могући начин – истакла је Доклестић.
У својеврсном монологу, односно симулацији телефонског разговора у којем се друга страна не чује, Марија Сарап је, суздржавајући сузе, дочарала дружење са Босиљком Пушић.
– Када одеш на онај свијет, неће те бити, готово. Отвориће се капије које припадају духовима лијепог и благородног. Биће ти врхунски. То ми збориш већ 15 година. И сад као не треба да плачем, јел? Него да се смијем? Како ћу без тебе, женска главо? Како? Зашто? – питала је Сарап.
Син Босиљке Пушић Антоније подсјетио је да је она последњих 10-15 дана била у Дому старих у Рисну јер је била непокретна и радовала се што већ може да устане, да сједне за компјутер који јој је други син, Андрија, донио. Због недостатка соба, привремено је била смјештена на одјелу са дементним особама, чекајући премјештај.
– Послије једно седам дана, она ме назвала и каже „Еј Тони, одлучила сам, нећу да ме премјештају. Овдје имам савршену инспирацију за нову књигу“. Ја сам јој честитао и рекао да је то за дивљење јер ти си прави умјетник који у свакој ситуацији, па и овој пороналазиш нову инспирацију. И мислим да је то њена последња лекција мени да у ситуацијама које су тешке проналазим инспирацију да ми буде добро, нешто искреирам и створим – казао је Антоније.
Босиљка Пушић ће остати упамћена као једна од омиљених наставника у школском центру, али и као ауторка бројих књига за дјецу, збирки поезије и прича и чак девет романа.
Од Босиљке су се данас опростили се многобројни Новљани, представници Општине Херцег Нови, професори и наставници, културни посленици, породица и пријатељи.
