Петар Лубарда, један од најзначајнијих сликара 20. вијека, познат по снажном експресионистичком изразу и мотивима црногорског пејзажа и историје, преминуо је на данашњи дан 1974. у Београду.
Из Фондације која носи његово име, а чије је сједиште за Црну Гору у нашем граду, подсјећају на овај датум, на умјетника који је излагао широм Европе и свијета, а у Херцег Новом оставио неизбрисив траг као један од оснивача и први директор Умјетничке школе која је била темељ из којег се развила црногорска умјетност друге половине 20. вијека.
Фондацију у Херцег Новом од оснивања воде Ђина Лазар и Ђуро Лубарда, сестричина и синовац великог сликара. Они нису били у могућности да данас буду у граду, али од Ђине Лазар стиже порука и мало позната пјесма Алексе Брајовића, написана на дан када је Петар преминуо, 13. фебраура 1974. Брајовић је тада био амбасадор у Варшави, дан је био тежак, пун снијега, авиони нису летјели па он није могао да присуствује сахрани свог доброг пријатеља. Умјесто тога написао је пјесму, пише Ђина Лазар и шаље нам стихове које у цјелости објављујемо.
У СЛАВУ МАЕСТРА
До јуче синоћ претицаху дане,
Бринуо ниси, згуснут живот
Опоре плодове даје.
Свитаху Ти зоре с кичицом у руци,
Загледан у звезде кад уморно сјаје,
На платнима Твојим рађало се сунце
И пре него сване –
Боје беху времену у свему суци.
Рано се збише све Твоје слутње,
Кад опака бољка расточи
Крху одору трошног тела,
Прерано оконча животне битке
И склопи дугама обојене очи.
Бездан прогута све животне љутње,
Ко сад да претаче боје у сабље бритке
Косовског боја ил’ Вучјег Дола?
Ко јарким бојама да пуни Сунчева кола,
Пре него одмагле у свемир?
Остави нам славу и дубок немир.
Ко сада онај крш да вешто облачи
У пастелне боје без мана?
Ко да ослика душу старог гуслара,
Ил’ крила злослутног гаврана?
С тобом, маестро, у души бејасмо јачи,
Остадоше дугине боје без свог цара.
Кроз своја дјела, Лубарда нас и данас учи како се унутрашње визије и емоције могу преточити у снагу облика и боја. Ваља подсјећати на Лубарду и његово дјело увијек, између осталог јер су наш однос према ствараоцима који су стварали темељ наше културе свједочанство и о нама самима.
