Дугометражни играни филмови „Отапање владара“, „Како је овде тако зелено“ као и документарни филм „Вуде, ти си побиједио“ на различите начине баве се историјом, митом, интимом и умјетничким насљеђем, отварајући питања о начину на који градимо колективно памћење, носимо се са посљедицама ратова и чувамо сјећање на ствараоце који су обиљежили наше културно насљеђе.
То је саопштено на прес конференцији одржаној у оквиру Филмског фестивала Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал.
Редитељ филма „Отапање владара“ Иван Салатић истакао је да филм не жели да нуди готове одговоре, већ да провоцира питања.
– Филм је направљен с намјером да на неки начин испровоцира, не у негативном смислу, али да подстакне на разговор. Не сад конкретно можда о Његошу, али као о концепту историје и на начин на који гледамо историју, начин на који правимо приче. Знам да се филм крајње поштено односи према ликовима и без икакве потребе да било коме умањи величину или дигнитет. Можда ме мало бринуло да ли ће дневно-политички дискурс искривити фокус, али то је саставни дио посла – навео је Салатић.
Казао је и да овај филм инострана публика много лакше доживљава „јер га гледају као филм“.
– На фестивалима се филм уводи, а након тога се разговара, тако да постоји читава једна платформа око филма. Тај контекст гледања ми је важан, јер филм није само оно што се пројектује на платну, већ и оно што остане послије пројекције: разговор, дилеме, питања- навео је Салатић.
Говорећи о самом Његошу, Салатић је казао да је он ту као највећа наша личност.
– Ми га направимо таквим, или јесте или није, није битно, али он је презентан у свакодневном дискурсу: културном, политичком, сваком. Занимљиво је имати једну фигуру која је и пјесник, и владар, и владика, готово са статусом свеца. То је више од човјека, то је идеја. И управо то ме занимало: како приказати човјека који је истовремено историјска личност и мит, и како се та два слоја преплићу и сударају – појаснио је Салатић.
Писац Марко Погачар, који у филму тумачи Морлака, појаснио је да није професионални глумац, нити је то планирао икад бити.
– Приступио сам лику из пјесничке и историчарске перспективе. Ако је филм о ичему, онда је филм о Његошу као миту, о томе како митови постају, како их градимо и рушимо. Занимљиво је посматрати снажни патријархални мит чврсте руке, а онда га приказати као слабог, крхког, човјека који губи конце. Било ми је важно да уђем у тај простор гдје се колективна предоџба судара са људском слабошћу. У томе се, по мом мишљењу, и крије снага овог филма – истакао је Погачар.
Продуцент Душан Касалица подсјетио је на шири значај пројекта, указујући да је ово први црногорски филм који је добио подршку Cinema du Monde фонда и који је успио да функционише као копродукција пет земаља.
– То је велики корак, јер отвара поље слободе израза и враћа вјеру да је припадање једном ширем контексту заиста могуће. Нама је та међународна подршка била и потврда да филм комуницира универзално, а не само у нашим оквирима – рекао је Касалица.
Продуценткиња Јелена Ангеловски казала је да епохе нису нешто што се често подржава.
– Редефинисање мита и постављање питања харизматичних вођа препознато је од свих фондова. То је била природна сарадња партнера који дијеле исте вриједности. Оно што је мени посебно драгоцјено јесте што се у филму не говори само о једном човјеку, него и о томе шта друштво ради с њим, како га чита, како га користи, како га митологизује – навела је Ангеловски.
Говорећи о филму „Како је овде тако зелено“, глумац Изудин Бајровић је казао да је рад на овом филму био и лично и професионално захтјеван.
– Прије свега осјећао сам одговорност јер играм човјека који је заиста постојао. Филм је урађен без горчине, без патетике. Говори о пустоши коју остављају сукоби на нашим просторима. Обишли смо крајеве који вапе за људима, а то је општи проблем. Није то било класично снимање. Био је то читав процес у којем смо, мање или више интензивно, учествовали двије године. Било је деликатно, јер бавите се мртвима, говорите о мртвим људима. Мора се бити врло опрезан када се бавимо тако осјетљивим темама – рекао је Бајровић.
Сматра да је ријеч о причи која је универзална, и да ово није филм само о једној породици или једном мјесту.
– Ово је филм о томе шта рат оставља иза себе. О празнини, о тишини, о пејзажима у којима више нема оних који су ту живјели. Као глумац, то осјећате на својој кожи, јер стојите у кући из које је неко протјеран, гледате кревет у којем неко више никада неће спавати. И зато је важно да се приступи без патетике, али с поштовањем – рекао је Бајровић.
Глумац Дејан Ђоновић казао је да филм говори и о јазу између генерација, „који постоји и у мирнодопско вријеме, а камоли у тренуцима трагедије“.
– Најважније није шта се десило, већ посљедице тога: прекиди односе животе, судбине, љубави и будућности. Када трагедија прекине ток једне породице, посљедице се осјећају деценијама. Филм нас суочава с тим питањем: шта остаје иза нас када се догоди нешто што надилази појединачне животе? То је можда и најважнија тема – прекид континуитета живота – рекао је Ђоновић.
Директор фотографије Александар Павловић појаснио је да није желио да слика у филму изгледа као туристичка разгледница, већ да подржи интимну, аутобиографску драматургију.
– Био је то велики изазов, јер сам и лично свједочио неким догађајима из Николине приче. Ликовни идентитет филма био је колективна сарадња, мој поглед и његова перцепција. Настојали смо да пејзажи буду живи, да празнине говоре једнако колико и људи. Камера није ту да уљепшава, већ да свједочи. И то је била наша основна идеја – навео је Павловић.
Дизајнер звука Јаков Мунижаба казао је да су „тишине једнако важне као и ријечи“.
– Најделикатније је било процијенити тишине. Филм је аутобиографски, али Никола нас је увијек враћао на суштинско, на емотивну тачност. Дизајн звука најбоље ради када га публика није свјесна, и то је била наша најтежа игра. Звук је морао да подржи атмосферу сјећања, да понекад буде непримјетан, а понекад да извуче оно што се не може рећи ријечима. Тишина овдје није празнина, она је простор у којем публика осјети оно што ликови не изговарају. То је била највећа одговорност ухватити неизречено – рекао је Мунижаба.
О документарном филму „Вуде, ти си побиједио“, редитељ Сенад Шахмановић казао је да је прављење филма о Душану Вукотићу разлог због којег се бави тим послом.
– Ријеч је о једном од најзначајнијих умјетника 20. вијека на просторима бивше Југославије. Вукотић је пионир модернистичке анимације, визионар који је увео филозофске елементе у цртеж у времену када су Диснеy и други правили бајке. Његова анимација била је храбра, духовита и дубока. Ми смо склони да заборављамо. Вукотић је имао астрономски успон и стрмоглави пад, не својом кривицом, већ сплетом околности. Он је један од оних умјетника којима друштво остаје дужно, јер је својим радом отворио простор свима који су дошли послије њега – истакао је Шахмановић.
Казао је да је за документарац архива суштинска.
– Ми нисмо имали велики број људи, радило нас је свега неколико. Процес је био спор, али увијек динамичан. Сваки документ, свака трака коју смо пронашли значила је да Вукотић поново оживљава пред нама. Ипак, у једном тренутку сам рекао – доста, идемо сада у биоскопску салу. Филм се не може правити вјечно, мора се пустити да живи. Најважније је да публика види Вукотића, да се присјети његовог значаја и да о њему разговара – рекао је Шахмановић.
Свечаном додјелом награда и пројекцијом филма „Дива Футура” вечерас ће на Канли кули бити закључен 38. Филмски фестивал Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал. Церемонија почиње у 21 час, када ћемо сазнати којим остварењима ће припасти овогодишње награде.
Покровитељи 38. Филмског фестивала Херцег Нови – Монтенегро филм фестивала су Министарство културе и медија Црне Горе и Општина Херцег Нови, спонзор м:тел, а извршни продуцент Јавна установа културе „Херцег-фест“.
- Извор: ПР центар
- Фото: Вук Илић
