Дјеца данас расту у свијету који је засићен дигиталним медијима. Иако рекреативно коришћење екрана може бити добро у одређеној мјери, стручњаци упозоравају на све израженије штетне ефекте дуготрајне или ране изложености дигиталним медијима.
Велика употреба екрана од стране дјеце предшколског узраста доводи до потешкоћа у вези са развојем језика, когнитивних, моторичких и социјалних вештина.
Када родитељи дјеце малог узраста примјете проблем или добију дијагнозу, они буквално не знају гдје ће, казала је за РТХН дефектолог олигофренолог Светлана Вукашиновић, наводећи да у Херцег Новом ипак у Дому здравља имају два логопеда, као и у вртићу, док има има општина на сјеверу које немају ниједног стручњака.
Код мале дјеце која су у великој мјери изложена употреби екрана примјећени су касније проговарање и проблеми у раној социјализацији. Као веома битан проблем, који ће так да исплива, Вукашиновић истиче све већи број дјеце узраста од друге до четврте, чак и пете године, која не говоре.
-То је својеврстан феномен, који ја не знам да објасним. То су дјеца која, уз један либерални васпитни модел, да не будем прегруба, али ја бих рекла – погрешан васпитни модел, проводе много времена уз разне екране који се дјетету дају од најранијег узраста. Ја знам за дјецу која су од првог дана рођења била на екранима, изложена екранима, и онда прође тај неки сензитивни период за развој говора и говор се не развије. Као и свака вјештина чије вријеме за развој прође, он се послије тога теже развија. Родитељи очекују, говоре – „развиће се, настаће говор, ту је комшилук, ту је родбина, па и он је касније проговорио“… и тако до пете године, вјерујте, да у предшколском буде дијете које не говори.
Прекомјерно гледање анимираних филмова и других садржаја намјењиних бебама и малој дјеци негативно утиче на развој говора код дјетета које се налази у оптималном периоду за проговарање. Како би се мозак развијао и растао, потребни су стимуланси из спољашњег света.
-То је нешто што је епидемијске појаве, тога стварно није мало, и ја апелујем на родитеље да искључе све екране дјеци, да је екран нешто што, не да не подстиче развој, него га успорава. Екран је нешто што не захтјева никакву интеракцију, а нема развоја нервних структура, нема стварања нових синапси и уопште развоја нервног система. Дијете кроз посматрања екрана, колики год да је екран, некако има ограничен простор за посматрање простора око себе, улази у један свој свијет и онда се негдје ствара врло слична клиничка слика као код первазивних сметњи, а нису первазивне сметње.
Стручњак лако разикује ова стања, а код дјеце која су зависна од екрана неопходно је промијенити начин комуникације, објашњава Вукашиновић, истичући да је веома важна сарадња родитеља.
-Дјеце која су „заражена“ екраном, по правилу имају и лош васпитни модел. Дакле, непослушни су, својеглави, јогунасти, пуни некаквог бијеса, нешто што је потпуно непримјерено за дијете узраста од двије до три, четири или пет година. Када кренем да радим са таквим дјететом један добар период морам да га превјежбавам. Код первазивних сметњи ви не можете на тај начин да радите. Просто, аутизам је специфичан, то је цијеложивотно стање, и ви то просто са искуством видите. Код дјеце која су обузета екраном ви имате врло брзо напредовање. Значи, морате да преломите и да превјежбате тај облик комуникација типа – гестовима и „шта год пожелим то ми се да“. Међутим, ја имам осјећај да се родитељи боје те дјеце. Боји се свога дјетета од двије године јер, ако му не испуни жељу, оно се баца, оно ломи, оно гађа чиме год стигне… Дјеца са аутизмом су просто другачија, и напредовања код њих нису баш тако брза, кораци су мало ситнији и неко ко има искуства то препознаје, с тим што је и ту јако битна сарадња родитеља. Јер, ако ви радите превјежбавање, а родитељи наставе по истом моделу комуникације са дјететом, то су врло тешке ситуације гдје терапеута доживљавају као казну, тако да је врло битна и едукација родитеља.
Због мноштва обавеза родитељи углавном немају довољно времена за играње и причање са дјецом, што замјенјују телевизором или телефоном. Међутим током свих тих визуелних и аудитивних сензација дијете је пасиван посматрач. Кашњење у развоју говора само је једна од посљедица прекомерног гледања у екран, а кључно је проблем препознати на вријемеи реаговати на прави начин.
-Већина те дјеце изговара једну ријеч, двије – мама, баба. Значи, уколико ви видите да не постоји проблематика артикулаторних органа, ако он може да нешто каже, онда се крене малим ситним корацима, да просто дјецу усмјерите да је вербализација нешто што од њих захтјевате, да не постоји више гестуални модел. То је болно и за родитеље и за дјецу, а чини ми се некако болније за родитеље, и ја то разумијем. И родитељи су растрзани на много страна, раде више послова, живимо у таквим временима да морате просто да се борите за егзистенцију, али са друге стране то је један кратак период када добро морате да обратите пажњу на своје дијете. Јер, прођу ти сензитивни интервали, прођу ти периоди за развој говора, за развој гукања, ти неки развојни миљокази иду својим током, а дијете остане на том нивоу и онда је јако тешко послије неке ствари исправити, поручује Вукашиновић.
Уколико сте већ направили грешку и дозволили дјетету да предуго сједи испред ТВ екрана, монитора или таблета и телефона што је утицало на развој говора, најважније је да не затварате очи пред проблемом, и да се обратите стручњацима.
