Уставни суд Црне Горе одбио је пет уставних жалби које су се односиле на одбијање захтјева за издавање грађевинских дозвола на подручју природног и културно-историјског подручја Котора, које се налази на Листи свјетске баштине УНЕСКО-а.
Подносилац уставних жалби тврдио је да је у вријеме подношења захтјева испуњавао законске услове за издавање грађевинских дозвола, али да су његови захтјеви одбијени примјеном прописа донесених након њиховог подношења.
Сматрао је да му је на тај начин повријеђено право на правично суђење и право на мирно уживање имовине.
Уставни суд није прихватио ове наводе. Потврдио је став редовних судова да самим подношењем захтјева за издавање грађевинске дозволе не настаје стечено право на издавање дозволе, нити обавеза државе да је изда.
Уставни суд је указао да су забране градње уведене ради заштите природног и културно-историјског подручја Котора, које је од 1979. године уписано на Листу свјетске баштине УНЕСКО-а, те да заштита тог подручја представља легитиман јавни интерес.
Због тога примјена прописа који су важили у тренутку одлучивања о захтјеву за издавање грађевинске дозволе није била супротна Уставу нити Европској конвенцији о људским правима.
Подносилац уставних жалби указивао је и на наводну ретроактивну примјену прописа.
Уставни суд је, међутим, оцијенио да се у конкретном случају не ради о ретроактивној примјени, већ о извршавању међународних обавеза које је Црна Гора преузела ратификацијом Конвенције о заштити свјетске културне и природне баштине.
У одлукама Уставног суда се наводи:
„Обавеза заштите културне баштине установљена је Конвенцијом о заштити свјетске културне и природне баштине, која има примат у примјени. Одлуке на основу којих није издата грађевинска дозвола представљају испуњење обавеза Црне Горе у односу на ту Конвенцију, па се не може говорити о ретроактивној примјени.“
Уставни суд је прихватио оцјену редовних судова да би другачије тумачење значило давање предности интересима појединачних инвеститора у односу на јавни интерес заштите подручја које ужива међународну заштиту УНЕСКО-а.
Уставни суд је подсјетио да се Котор од 1979. године налази на Листи свјетске баштине УНЕСЦО-а, као и да је Црна Гора претходних година упозоравана на опасност да због неконтролисане урбанизације и девастације културног пејзажа ово подручје изгуби тај статус.
У одлукама се, између осталог, наводи:
„Према инструкцијама УНЕСКО-а било је нужно донијети одлуке којима ће се онемогућити даља девастација природног и културног добра непланском и претјераном градњом. Очување Котора несумњиво јесте и мора бити јавни интерес.“
Уставни суд је закључио да је мијешање у право подносиоца на мирно уживање имовине било усмјерено остваривању законитог циља у јавном интересу, те да подносилац подношењем захтјева за издавање грађевинске дозволе није стекао право које би уживало уставну заштиту као стечено право.
