У Клиничком центру одржана комеморација поводом смрти хирурга др Ђура Мусића

Др Ђура Мусића красиле су највише људске вриједности чиме је заслужио вјечно сјећање на његов племенити лик и дјело, казао је медицински директор Клиничког центра Црне Горе доц. др Зоран Терзић отварајући комеморативну сјединицу која је данас одржана у препуном амфитеатру Института за болести дјеце.

-Он припада људима који су се „имали рашта и родити“. Својим односом према професији и људској патњи, посебно у најизазовнијим временима на овим просторима, дао је немјерљив допринос црногорској медицини и нашем друштву у цјелини, као и ван граница наше земље. Медицина и хуманитарни рад прожимали су све аспекте његовог живота. Зато се његово име и данас са дужним поштовањем помиње не само у Клиничком центру већ и на просторима бивше Југославије, нагласио је др Терзић.

Од нашег уваженог др Ђура бираним ријечима и веома емотивно се опростио познати црногорски хирурга др Миодраг Царо Павличић који је имао привилегију да га познаје и са њим сарађује.

-Тешко ми је, али у исто вијеме и част да Вам се обратим са овог мјеста и овим поводом“ казао је др Павличић.

-Иако је одлазак у сјећање нама блиских људи као што је др Мусић неминовност, кад се то деси осјетимо се затеченим и жалосним, јер смо могли имати више заједничког времена, више заједничког свега. Сада кад покушавам средити утиске могу констатовати да на жалост нијесмо имали довољно, јер животне околности нијесу дозволиле, једноставно није се дало“, рекао је он додајући да „Ђуро Мусић није био обична особа, али је дјеловао као да јесте. Срдачан, отмен, колегијалан, увијек спреман да буде пријатељ. Волио сам га и поштовао, а знам да то није било једнострано. Нијесмо о томе говорили, то се осјећало. Ријетко и у неколико реченица ми је говорио о свом дјетињству, својој младости оскудној у свему што јој припада, веома мало о ратном и поратном времену, школовању и својим докторским а касније хируршким почецима. Након његовог одласка сазнајем да сам био привилегован чињеницом да ми је хируршки учитељ био скојевац, антифашиста, члан тенковске бригаде, која је ослобађала велику државу са својих 17 година, да је једва преживио плеуритис, завршио медицину презирући своје сиромаштво и тешкоће које оно носи. Све је то носио као судбину и ходао усправно, истакао је др Павличић.

-Доктор херој како га назваше, хуманиста, увијек на страни малих, слабих и немоћних. Таквим се показао много пута у својој хируршкој каријери. Хирургија и пацијенти којима је био посвећен, су му били пречи од своје породице за коју је био убијеђен, да могу да се носе сами са својим обавезама и тешкоћама јер имају капацитета за тако нешто. И био је у праву“, нагласио је он подсјећајући на вишегодишњи боравак и хируршки рад др Мусића на херцеговачком ратишту гдје је као хирург у пензији, како је казао, у немогућим условима спасавао рањенике и цивилне жртве рата говоре о Ђуровој вјери да ради праве ствари.

-Одбијање да напусти авион солидаришући се са путницима, одбијање да ради у војној болници Мељине јер није желио да носи војничку униформу, рад без накнаде у спортским клубовима, спремност да за сиромашне и немоћне поклони породичне ствари и много тога још говори да се радило о личности са израженим принципима, до којих му је било јако стало и којих се чврсто држао. Своју слободу у свој микро космос је љубоморно чувао и сачувао“ подсјетио је др Павличић додајући да му је др Ђуро Мусић помогао да се осјети дијелом колектива, да се не плаши и да се у операционој сали осјећа комотније и заштићено.

-Он је то умио а ја сам у њему осјетио ту људску димензију, која са лакоћом руши мостове који дијеле људе. Омогућио ми је да хируршки растем кроз операције које сам му асистирао и савјетима које сам уважавао. Није био сам у свему томе, подразумијева се. Били смо хируршка породица, сениори и јуниори на истом задатку. То вријеме је тешко поновити јер је било специфично по много чему. Било је то и вријеме распада државе са свим страховима за будућност и убрзо праћено многим жртвама и великом патњом многих. Репови тих догађаја и такве политике вуку се до данашњих дана. Генерацијски судар је био породична ствар. Били смо заједно, заједно радили, успјесима се радовали јер смо заједно улазили у нову хируршку орбиту која је представљала изазов за све нас. Оперишући првог тешко рањеног медицинског техничара из Клиничког центра након интраоперативне драме, др Ђуро ме је загрлио преко стола јер се искрено радовао сваком и свачијем успјеху. Тако сам уз Ђурову помоћ постао и ратни хирург, његов друг који му се повјеравао и подијелио са њим много брига, а и по неку тајну, емотивно се присјетио тих времена др Павличић.

Др Ђуро Мусић је током своје каријере спасио много људских живота у условима далеко од оптималних. Није било довољно ни људи ни средстава. Кажу да свако вријеме има своје људе, а вријеме о којем говоримо је имало и др Ђура Мусића“, казао је др Павличић и поручио породици да буде поносна на човјека, како је нагласио „посебне снаге, сензибилитета, независног и слободног, који је ходао овом земљом усправно“.

Знао је за несавршеност система и неправде и несавршенсоти људи. Све је то процесуирао у својој глави знајући да су то категорије које се не мијењају лако на боље. Понекад би умјесто коментара на поменуте теме, лапидарно направио опсервацију на исте, на свој начин, без жеље да икоме суди, али довољно јасно са њему својственим смислом за хумор. Будите поносни на човјека који је као хирург урадио оно што је хируршка наука од њега тражила и више од тога. Будите поносни на човјека посебног шарма који је око себе ширио неформалност, који је волио људе и којег су људи вољели“, закључио је др Павличић и завршио ријечима захвалности „мом пријатељу, колеги и учитељу др Ђуру Мусићу на свему што је учинио за црногорску хирургију и на нашем заједничком времену“.

Текст и фото: Kлинични центар ЦГ