На вијест да је јутрос отишао, Војислав Војо Килибарда, колега, пријатељ, бескрајно драг и добар човјек, да је отишао тихо, а након што се са болешћу борио уз осмјех, баш као што је корачао и кроз живот, као да је све на тренутак стало.
А онда се неко сјетио како нас је у сличним ситуацијама храбрио: пустите регуле, нека иде живот! Па нека онда њему у част тече и ова прича, без регула, а у славу свих Војових љубави.
Волио је да каже, с поносом, да је рођен у Боки, 1978. године. Академски сликар, дизајнер, програмски уредник за ликовну умјетност, организатор у Херцег фесту. Након основне школе у Херцег Новом, завршио Средњу умјетничку школу „Петар Лубарда“ на Цетињу, а дипломирао и магистрирао на АЛУ у Требињу у класи Марка Мусовића, што је такође редовно и с поштовањем истицао. Стекао звање кустоса, вишег кустоса и музејског савјетника. Самосталне изложбе организовао у Херцег Новом, Новом Месту, Требињу, Тивту, Сомбору, Новом Саду, Београду и све их обојио и љубављу према позоришту, излагао на Пургаторијама, Позоришном маратону, Стеријином позорју, Битефу… Био дио успјешних ликовних колонија од Словеније до Космета, награђиван, а најдраже признање добио у свом граду на Херцегновском зимском салону. Покретао је ликовне програме, сарађивао са новским галеријама и фестивалима, а међу њима, у његовој љубави равноправнима, ипак издвајао Херцегновске априлске позоришне свечаности ХАПС, Гитар арт самер фест, Филмски фестивал…
Немогуће је набројати све што је радио, али је сигурно да је у свему постављао високе границе, његова граница била је небо!
Можда би се Војо и љутио због овог набрајања, али немогуће је не поменути његову сарадњу са Фондацијом „Петар Лубарда“, све оне плакате, програмске књижице, флајере, које је осмишљавао увијек слушајући дамаре тима са којим је сарађивао, у коме су се мијењали људи али је његова тежња ка перфекционизму остајала непромјењљива.
Ни наслови књига које је графички опремио и уредио не стају у један текст, баш као ни представе Херцегновског позоришта на чијој је припреми сарађивао, даривао им визуелни идентитет, бавио се сценографијом, од „Малог принца“ и „Солитера“ до „Царевог новог одијела“ и „Успомена Саре Бернар“ …
Сви његови таленти били су саткани од љубави, ведрине и истине.
Нека сада досања све своје снове на небеском пространству и нека и тај други свијет обоји својим бојама! Препознаћемо их на небу изнад његове Боке, онда када постане пламено црвено, златно, жуто, дубоко модро али и када буде лако, топло, осунчано какав је био његов осмјех.
Памтићемо његов мото који је с пуним правом посудио од великог Лубарде „ЈА САМ ЈА И СВИЈЕТ СЛИКАМ ПО СВОЈОЈ ВОЉИ“…
Нека по твојој Вољи Војо буде и наше сјећање….
Пустите регуле, нека иде живот!
У то име, иако ништа више неће бити исто, остаје тобом осликано небо, заувијек!
Породица ће саучешће у Градској капели на Савини примати сутра (22. октобар) од 11 до 16 сату, а у понедељак (23.октобар) од 9 до 11 када је планиран испраћај за Бањане гдје ће бити обављена сахрана у 15 сати.
Вјечитом дјечаку, љубавима и ведринама које је дијелио са свима, бескрајна захвалност а сваки поглед у небо нека буде сјећање.
Војо, не љути се што данас и небо плаче, биће опет и Сунце, или како си именовао својим ријечима многе ствари – биће опет НУНЦЕ ТВОЈЕ!
Твоји пријатељи из Радио телевизије Херцег Нови.
