Сјећање на Јована Вавића: Човјек чистог срца, широке, лијепе душе

Колектив ЈУ СМШ „Иван Горан Ковачић“ организовао је у свечаној сали Школе, комеморативну сједницу – сјећање на недавно преминулог професора Јована Вавића.

Директорица школе Љиљана Карановић поdсјетила је на његову биографију и истакла да је од 1996. дон 2003. године упоредо са радом у школи Јован био стечајни управник у Винопромету.

– Јован je био заиста посебан као човјек, и као пријатељ и као колега. Свједочили смо сваког дана неком дружењу са њим. Никада није имао грубу ријеч, што би овдје у Новом рекли, никада ниједна шпорка ријеч није прешла преко његових усана, а није ни могла зато што је имао потпуно чисто срце, једну широку лијепу душу. Није био конфликтан, никада никоме није учинио ништа нажао и живио је некако једноставно. Па чак и кад се некад наљутимо па кажемо да би могло нешто другачије, он би рекао  –  ма, не секирај се, све ће то да буде у реду. Био је тако један тих и достојанствен човјек и нама ће стварно много недостајати. Поготово ће недостајати једној групи људи у колективу који су се и приватно дружили, и нама је просто сад свака фешта и свако славље незамисливо без њега, јер он заиста никад није био епизодна улога, казала је Карановић.

Јован Вавић био је члан Херцегновског позоришта, од  јесени 1984. када је обновљен рад позоришта, казала је новинарка Витка Вујновић.

-Позориште је било у снажном замаху, а успјех је био резултат полета у глумачком ансамблу , лакоће и искрености , глумачке игре, великих снова које смо остваривали, почесто не водећи рачуна о томе да су многи говорили како су наше замисли неоствариве. Јован нам је донио комадић промишљености, али ону посебну врсту промишљености пуну храбрости и за театар неизбјежног зрнца лудости, страсти, смјеха, суза снаге и истовремено њежности.

Његова прва представа „Пјешице“ значила је учешће  фестивалима у Мостару, потом у Београду, тадашњем Титоград, а  стигле су и прве награде за позориште. Друга Јованова представа била је „Путујуће позориште Шопаловић“.

-Поред награда Јован је остајао осмјехнут и тих на сцени је знао да загрми. Чинило се да све што игра игра лако са неком урођеном еленгацијом, ставом. Ни данас не знам да вам објасним шта је била његова тајна доласка и одласка из позоришта. Знам да се позоришту с времена на вријеме враћао и у Херцегновском позоришту оставио незабораван траг у улогама које је градио, сваки пут нов, чудесан, снажан, свој и изнад свега драг свима, казала је Вујновић.

Професор историје Милан Рађеновић је казао да се дружио са Јованом Вавићем пола свог живота.

-Колеге и колектив су изгубили доброг колегу али прије свега доброг човјека, а ми који смо се дружили са њим, доброг пријатеља. О Јовану нисам ништа написао јер када сам размишљао шта да напишем схватио сам да ми је све некако празно, недовољно. Други разлог је што сам замислио Јована који је ту негдје с нама и да ме гледа како читам о њему и шали се и на мој и на свој рачун. Најзначајнија су ми путовања са њим у Београд на сајам књига. Никада није играо епизодну улогу, увијек смо се шалили, путовања су нам била пуна анегдота. Било је наравно и тешких момената и увијек је код Јована испливавала позитивна енергија, истакао је Рађеновић.

Анегдотом и стиховима Алексе Шантића „Што те нема“, у име актива економске групе професора, од Јована Вавића се опростила дугогодишња пријатељица и колегиница, професорица Мира Јовановић.

-Он захтјева веселост, јер је плијенио вердрином и добротом и у његова њедра би сви проблеми могли наши стати. На моје питање – Јоване како си, он мени одговара – „Не зовем се више Јован, него се зовем „Кућа хемије“. Јасно вам је да је он уствари тјешио нас, поручила је Јовановић.

Иако је повод тужан, драго ми је да смо на овај начин још једном испратили тату, казала је Јованова ћерка Александра Вавић.

-Бићу нескромна, сли мислим да је тата био један од омиљених професора који је радио у овој школи. Мислим да је разлог што су дјеца препознала поштовање које је он њима исказивао и покушавао да их третира као одрасле. Не могу да набројим колико се пута десило када неко сазна да сам његова ћерка са поносом кажу да је предавао њима или неком њима блиском. Вјерујем да ће бити тешко, али када неко остави толики траг у нашим животима, мора да остави празан простор, који ће надам се све вас подсјећати на лијепе тренутке проведене са њим, истакла је Александра Вавић.

Комеморацији су поред породице, присуствовале бројне бивше и садашње колеге.