U amfiteatru kod dvorane „Park“ sinoć je odigrana predstava „Revolucionarni put“ , kojom su Ivona Kustudić i Janko Cekić ukazali na probleme parova u savremenom društvu, kroz priču koja je smještena u Ameriku pedesetih godina prošlog vijeka.
Predstava je ideja Novljanke Ivone Kustudić, koja je studirala u Beogradu i Njujorku, radila sa Frensisom Fordom Kopolom, Ivanom Bakračem, učila od Predraga Ejdusa, Mire Furlan i učestvovala u više holivudskih i evropskih projekata. Govori o dvoje mladih koji iz jednog ljubavnog vihora uplovljavaju u oluju i brodolom.
U razgovoru za RTHN, reditelj i glumac Janko Cekić, koji je i dramatizovao tekst Ričarda Jejtsa , objašnjava da se predstava bavi i položajem žene u savremenom društvu, njenim pravima i pitanjem abortusa koje je i danas tabu.
-Publika je dobro reagovala i ispratila priču koja je teška. To je drama o jednom muško-ženskom odnosu i tom škakljivom pitanju oko abortusa; ko ima pravo na to i čija je to odluka. To je glavno pitanje koje ova predstava nosi sa sobom, koje je i dalje je tabu. Kao što i sam naziv predstave ukazuje, ona govori o tome da li će se napraviti revolucija u odnosu žene, koja je domaćica i, naravno, u pedesetim godinama, kako u Americi tako i ovde i bilo kuda u svetu, želi nešto da promeni, želi da radi, ne želi da bude domaćica, i muža koji radi posao, danas od osam do osam i ne vidi „belog Boga“, i želi sebi nešto drugo da omogući. Onda se tu ispreči ta trudnoća, to dete, gde on želi da oni ostanu i da gaje to dete tu zbog neke sigurnosti, dok ona ne želi da odustane od svojih snova, i onda tu dolazimo do problema između Frenka i Ejpril, a to se zapravo tiče svakog para, bilo da su to ljudi koji su u vezi, koji su bračni partneri, uvek je pitanje detata odluke, čak i kada dete postoji – gde će se školovati, da li će se školovati, postoje problemi koji gađaju roditelje.
Uloga pozorišta je da pokuša da promijeni, ako ne svijet, onda svijest ljudi, i da probudi sve emocije, poručio je Cekić.
-Pozorište i mi kao glumci smo tu da postavimo pitanje, ali baš ne možemo da damo odgovor. Mislim da je mnogo značajnije postaviti neka pitanja, a da se onda ljudi nakon predstave zamisle, porazgovaraju sa osobom sa kojom su bili na predstavi, i ako se samo jedna osoba na bilo kojoj predstavi zamisli, promisli, možda promeni svoj način razmišljanja, uvidi neke svoje greške mi smo onda svoj posao dobro obavili. Neprestana misija umetnosti je i da menjamo, i da ulepšavamo, i da nasmejemo, i da zabavimo, zapravo da pokrenemo sve emocije, sve ono što mi, zbog svakodnevnog života, zaturamo pa se negde u nekim okolnostima opustimo i otkačimo sve što nas tišti.
Hercegnovska publika je s pažnjom ispratila priču o odnosu glumice koja želi da živi svoj san i čovjeka zarobljenog u kandžama korporacije koji počinju zajednički život, i prepoznala odličnu energiju između partnera na sceni.
-Aplauz na kraju je, zasigurno, bio i zbog moje koleginice sa klase, velikog prijatelja, Ivone Kustudić, koja je Novljanka. Znamo se 15 godina, studirali smo zajedno, radili smo dosta na Akademiji u vežbama, scenama, u diplomskoj predstavi i ovo je nešto što igramo već godinu dana, na Ivoninu ideju. Osmelili smo se da uradimo nešto, što se kaže „ za našu dušu“, u šta mi verujemo, da se mi dobro osećamo i zapravo, što i sve starije kolege kažu – najvažnije je imati dobrog partnera na sceni. Kada imate dobrog partnera na sceni onda možete potpuno da se opustite i da se osećate sigurno. Tako je isto i sa dobrim partnerom na sceni, gde čak i da nešto pogrešite uvek je taj neko ko će vam dati taj vetar u leđa, podići će vas, uhvatiti za ruku… Ja tačno osećam kako ona diše, a tako je sigurno i sa njene strane, ipak je to dugi niz godina poznanstva i saradnje, poručio je Cekić.
