У амфитеатру код дворане „Парк“ синоћ је одиграна представа „Револуционарни пут“ , којoм су Ивона Кустудић и Јанко Цекић указали на проблеме парова у савременом друштву, кроз причу која је смјештена у Америку педесетих година прошлог вијека.
Представа је идеја Новљанке Ивоне Кустудић, која је студирала у Београду и Њујорку, радила са Френсисом Фордом Кополом, Иваном Бакрачем, учила од Предрага Ејдуса, Мире Фурлан и учествовала у више холивудских и европских пројеката. Говори о двоје младих који из једног љубавног вихора упловљавају у олују и бродолом.
У разговору за РТХН, редитељ и глумац Јанко Цекић, који је и драматизовао текст Ричарда Јејтса , објашњава да се представа бави и положајем жене у савременом друштву, њеним правима и питањем абортуса које је и данас табу.
-Публика је добро реаговала и испратила причу која је тешка. То је драма о једном мушко-женском односу и том шкакљивом питању око абортуса; ко има право на то и чија је то одлука. То је главно питање које ова представа носи са собом, које је и даље је табу. Као што и сам назив представе указује, она говори о томе да ли ће се направити револуција у односу жене, која је домаћица и, наравно, у педесетим годинама, како у Америци тако и овде и било куда у свету, жели нешто да промени, жели да ради, не жели да буде домаћица, и мужа који ради посао, данас од осам до осам и не види „белог Бога“, и жели себи нешто друго да омогући. Онда се ту испречи та трудноћа, то дете, где он жели да они остану и да гаје то дете ту због неке сигурности, док она не жели да одустане од својих снова, и онда ту долазимо до проблема између Френка и Ејприл, а то се заправо тиче сваког пара, било да су то људи који су у вези, који су брачни партнери, увек је питање детата одлуке, чак и када дете постоји – где ће се школовати, да ли ће се школовати, постоје проблеми који гађају родитеље.
Улога позоришта је да покуша да промијени, ако не свијет, онда свијест људи, и да пробуди све емоције, поручио је Цекић.
-Позориште и ми као глумци смо ту да поставимо питање, али баш не можемо да дамо одговор. Мислим да је много значајније поставити нека питања, а да се онда људи након представе замисле, поразговарају са особом са којом су били на представи, и ако се само једна особа на било којој представи замисли, промисли, можда промени свој начин размишљања, увиди неке своје грешке ми смо онда свој посао добро обавили. Непрестана мисија уметности је и да мењамо, и да улепшавамо, и да насмејемо, и да забавимо, заправо да покренемо све емоције, све оно што ми, због свакодневног живота, затурамо па се негде у неким околностима опустимо и откачимо све што нас тишти.
Херцегновска публика је с пажњом испратила причу о односу глумице која жели да живи свој сан и човјека заробљеног у канџама корпорације који почињу заједнички живот, и препознала одличну енергију између партнера на сцени.
-Аплауз на крају је, засигурно, био и због моје колегинице са класе, великог пријатеља, Ивоне Кустудић, која је Новљанка. Знамо се 15 година, студирали смо заједно, радили смо доста на Академији у вежбама, сценама, у дипломској представи и ово је нешто што играмо већ годину дана, на Ивонину идеју. Осмелили смо се да урадимо нешто, што се каже „ за нашу душу“, у шта ми верујемо, да се ми добро осећамо и заправо, што и све старије колеге кажу – најважније је имати доброг партнера на сцени. Када имате доброг партнера на сцени онда можете потпуно да се опустите и да се осећате сигурно. Тако је исто и са добрим партнером на сцени, где чак и да нешто погрешите увек је тај неко ко ће вам дати тај ветар у леђа, подићи ће вас, ухватити за руку… Ја тачно осећам како она дише, а тако је сигурно и са њене стране, ипак је то дуги низ година познанства и сарадње, поручио је Цекић.
