Промоција романа „Епитаф за глумца” Љубице Кубуре окупила је у Кући Ива Андрића бројне љубитеље књижевности око вјечне теме – борбе против заборава. Ово дирљиво свједочанство о ћерки која чува насљеђе оца донијело је новској публици снажну причу о љубави, достојанству и несаломивом људском духу.
Књига је, по ријечима ауторке Љубице Кубуре, инспирисана животом њеног оца. Нагласила је да је књижевна истина другачија од животне истине, јер није жељела да подлегне сензационалистичком начину писања који је карактеристичан за данашње вријеме.
– Инспирисана сам била причом страдања мог оца и још много других људи који су били заправо неталентовани за живот, бар онакав какав он данас јесте, када је конформизам врхунски етички идеал. И управо сам жељела да људи схвате да је потпуно, чак и пожељно, поднијети жртву зарад нечега у шта вјерујете, казала је Кубура.
Према ријечима ауторке, савремени човјек брзо заборавља. Зато је важно да његујемо културу сјећања, како се грешке не би поновиле.
– Важно је да памтимо како би нам свијетли примјери прошлости, којих је она напосљетку и пуна, послужили као путокази у данашње вријеме које је често врло чудно. Често су нам неке ствари, нарочито оне које се тичу морала и части, магловите. Зато управо та борба против заборава и памћење великана – прије свега мислим на људе велике по својим дјелима, а не по неким другим стварима – треба да нам служе као путокази у данашње вријеме
Ауторка Кубура истиче да пише споро и посвећено, брижљиво брусећи сваку реченицу како би у ријечима оживјела мелодију која превазилази саму радњу. За њу је императив био језички богат роман који ће, након читања, оставити племенит и духовно богат траг.
Књига Епитаф за глумца исписује успење и суноврат Крста Чутуре, знаменитог глумца који пролази кроз разне борбе за егзистенцијалну сигурност која му измиче, истакао је књижевни критичар Радоје Фемић.
– Она говори о искушењима стварања каријере у периоду и поднебљу који нису нимало били наклоњени појединцу. Тиме се поново потврђује иницијална претпоставка о идентитету хомо виатора који долази из пасивних крајева и покушава да се оствари у пријестоници. Наравно да му таленат иде у прилог, али му на руку не иде све оно остало што тај таленат прати, а то је, прије свега, жеља за личним достојанством, истакао је он.
Књижевник Миљан Мијушковић истиче да ауторка кроз главни лик преиспитује саму срж човјекове потребе да по сваку цијену сачува сопствени интегритет.
– Ипак, у животу је боље не бити тако срећан, али имати пасију, опсесију, и њој подредити живот, него, како ауторка каже, свакодневно испуњавати своје радне задатке и добијати за то новац, а заувијек остати роб својих кукавичких избора. Живот главног јунака почиње у симболичком знаку обнове – родио се у прољеће, када се природа изнова буди. Ауторка, потом затим разара ту романтичну илузију. Ипак, живот често тече мимо симболике, како она сама каже, и управо тај расцјеп између наде и стварности постаје покретач јунакове трагедије.
Одломке из романа “Епитаф за глумца” читала је књижевница Милица Бакрач.
