ПРОФ. СВЕТЛАНА ГРАДИНАЦ: ХЕРЦЕГ НОВИ ЈЕ ЦЕНТАР МОГ ПОСТОЈЕЋЕГ РАЈА
„Ништа није тешко ако се воли.“- рекао је Цицерон, a саговорница данашње рубрике „Срце бира Херцег Нови“ Светлана Градинац то доказује истрајно кроз своју дугогодишњу каријеру врсног професора и педагога.
Професорка српског језика и књижевности и реторике, жена која својом несебичном љубављу, пожртвованошћу, ведрим духом, милим осмијехом и огромном стручношћу многим генерацијама преноси своје знање и вјештине, али и вјечита заљубљеница у Херцег Нови, надахнуће је великом броју младих људи који је доживљавају као живу ризницу мудрости.
Од професорке Градинац можемо да научимо какве особине треба да има добар бесједник, на који начин треба да се развију потенцијали код ученика, да ли у нашем језику данас постоје језичке недоумице и грешке и које су најчешће, те колико нас је дигиталан свијет отупио када је у питању правопис.
Мисао која обиљежава став професорке Светлане, према животу и раду је – Nulla dies sine linea (Ниједан дан без потеза или свакога дана треба урадити нешто добро). Сазнајте и због чега њено срце бира Херцег Нови…
Пише: Викторија Самарџић
Више деценија сте у просвети,чему вас је научио дугогодишњи рад са ученицима?
Ако у тај посао унесете љубав, ако свој углед и статус градите на ауторитету знања, правичности, искрености и поштовања сваког ученика, ако имате слуха да их пажљиво чујете и препознате њихове потребе, разумете њихове проблеме и дилеме, подстакнете и развијате њихове скривене потенцијале, ако и ви учите од њих, ако умете да их заинтересујете за предмет, тада је задовољство обострано и успех је загарантован.
Које особине има један врхунски бесједник?
Врхунски беседник уме да наведе људе да осећају, да размишљају и делују. За то је потребно да буде образован, моралан, храбар, страствен, да уважи аудиторијум, да уме сликовито, правилно и занимљиво да говори, да буде економичан и да води рачуна и о логичкој и о естетској компоненти говора.
Ког бесједника/говорника бисте могли у овом времену да истакнете за примјер?
У Црној Гори прошлогодишње литије су изнедриле многе добре беседнике. Од свих издвајам оца Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, због увек добро аргументоване беседе, због чињенице да се публици обраћа на близак и разумљив начин, због неострашћености према неистомишљеницима, а велике острашњености према истини и правди.Од класичник беседника издвајам Цицерона. Индијанци су међу својим поглавицама имали изванредне самоуке беседнике, а у 20. веку издвојила бих Мартина Лутера Кинга и његов чувени говор „Сањам“.
Један сте од оснивача републичког такмичења у бесједништву, основаног 1996. године. Колико је с годинама расло интересовање за ово такмичење, какво је ваше искуство и како бирате такмичаре?
Такмичење би ове године требало да обележи 25 година трајања. Није га било 1999. због НАТО агресије и прошле године због пандемије, а ни ове године се неће одржати. Интересовање такмичара увек је било велико, а квалитет такмичења је био променљив. Неки директори школа 2009. усвојили су накарадан Правилник такмичења којим су угрозили и одузели слободу говора учесницима, па смо се ученици, бивши и тадашњи такмичари и ја, уз подршку зналаца и медија, изборили против таквог неуставног чина. Слобода говора и одговорност за изговорену реч увек су били основ за добро говорништво и у директној вези су са квалитетом беседа. Такмичари су се сами изабирали својом потребом да критикују или бране, младалачком вером и енергијом да могу утицати да се нешто измени или поправи, елоквентношћу и спремношћу да много раде, уче, вежбају, читају, слушају.
Водите и новинарску секцију и уредник сте средњошколског часописа ЕПА глас. Да ли је лакше бити у улози уредника/новинара или професора и шта је показало искуство, која грана је лакша?
Добар професор је и лепо и тешко бити. Часопис Школе ЕПА, наш ЕПА глас, у којем си и ти, драга Викторија, вредно и посвећено радила четири године и имала своју сталну рубрику -Викторијини разговори, траје више од 10 година, у последње две године у електронском издању. Радост је кад окупите вредне ученике и своје колеге да са задовољством пишу, истражују, интервјуишу занимљиве саговорнике; кад психолог, биолог, географ, историчар, економиста и други мотивишу и себе и ученике да пишу редовне прилоге за часопис. И кад сте сведок како тај часопис постаје све квалитетнији и занимљивији, а бивши ученици радо остају његови сарадници и читаоци.
Да ли у нашем језику и данас постоје језичке недоумице и грешке и које су најчешће, можете ли да нам наведете неке примјере?
Језичких недоумица је увек било и биће их. Језик је наука, и то доста компликована, а никад није било више самоуверених и тврдоглавих квазитумача и оних који сматрају да све о језику и правопису знају. Не могу да се помирим са чињеницом да смо почели скоро сви да говоримо ОДМАРАМО, ОДМОРИТЕ (без СЕ, јер у енглеском нема повратних глагола), ПАО ЈЕ ИСПИТ, уместо пао је на испиту, ПОБЕДИЛИ СУ УТАКМИЦУ, уместо победили су (име проитивничког тима или противника) или ОЖЕНО ЈЕ МИРУ, уместо оженио се Миром, БИЋУ КУЋИ уместо бићу код куће… Неправилан језик реклама и неких новинара, нарочито спортских, невероватно лоше утиче на говорнике нашег језика.
Колико нас је дигиталан свијет отупио када је у питању правопис и писменост и у чему видите могућност да се ситуација промени?
Дигитално доба које подразумева брзу и још бржу комуникацију, отупело је чула за језичку и правописну правилност. То се пренело и на сваку другу врсту изражавања. Зато већ више од 10 година пишем Језичку метлу у којој указујем на грешке у јавном говору и објашњавам правила.Они који хоће да свој језик правилно употребљавају, треба да читају добре писце, да слушају добре говорнике, да знају да користе Правопис и да се сами труде да правилно и лепо говоре и пишу.
Били сте уредник програма Сусрети и Радост Европе у Дечјем културном центру Београд. Колико задовољство вам представља рад са најмлађим нараштајем?
Увек ми је било задовољство да радим са радозналом, талентованом и мотивисаном децом. Радећи у Дечјем културном центру Београд много сам научила о правилима јавног наступа, организацији масовних програма и о принцима рада са даровитом децом.
Објавили сте више од 40 чланака из области књижевности и реторике у стручним часописима. Модератор сте књижевних сусрета. Водитељ многих радионица и семинара, али бавите се и лектуром и писањем рецензија за поједине књиге и учествује на промоцијама. Из оваквог богатог опуса који посао сматрате најзахтјевнијим и због чега?
Све чиме се бавим једнако је важно и повезано љубављу према нашем језику и књижевности са мојим педагошким деловањем, са потребом да истражујем историју беседништва као и да се озбиљније бавим теоријом реторике. Својим рецензијама и лектуром изоштравам свој књижевни укус и помажем добрим младим писцима или песницима да дођу до прве књиге. Своју мисију професора књижевности остварујем и организовањем књижевних сусрета са врсним писцима и лингвистима као начином да их приближим младима како би заволели књигу и наш језик.
Добитник сте бројних признања попут: Најбољима за рад са најмлађима, Бен Акибиног беседничког венца, награде Фондације Бранислав Нушић на Нушићијади… Као врхунском професору колико вам ове награде дају подстицаја и снаге и указују да сте професионалац?
Награде увек пријају и потврђују посвећеност и професионализам у раду. Мени су ипак највреднија награда моји ученици и студенти који умеју да цене знање које сам им пружила и памте радост учења, памте наше занимљиве часове, време припрема за такмичење, дружење и успехе у такмичењима. Највредније признање су ми и моји бивши ученици који пишу и објављују књиге и успешни су и срећни у пословима којима се баве.
Један сте од оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат. Да ли нам можете мало објаснити о чему је ријеч?
Адлигат је удружење за културу, уметност и међународну сарадњу са седиштем у Београду, чији је оснивач мој бивши ученик Виктор Лазић. Он је уз помоћ својих родитеља и оснивача и пријатеља Адлигата направио чудо. Адлигату припадају Музеј књиге и путовања, Музеј српске књижевности и Библиотека Лазић, основана још 1882. године. То треба посетити и видети! Број знаменитих људи који дарују своје легате Адлигату се непрестано повећава. Поносна сам што су многи писци из Боке Которске, посебно из Херцег Новог, уз помоћ моје дивне пријатељице Наталије Преочанин Самарџић, поклонили своје књиге са посветама Адлигату. Посебну захвалност дугујем Николи Маловићу који је целу едицију Бокељологије са посветама и печатима Књижаре Со даривао Адлигату.
Иако живите у Београду, Херцег Нови вам је други дом. Колико вас испуњава ваша оаза у Баошићима?
Током године живим у Београду, а лети сам у рају, у Боки Которској, морској оази, у породичној кући у Баошићима, у чијем невеликом дворишту хладовину праве смоква, палма, мандарине, лимуни, маслине старе преко 100 година, кедар, лијандери, рузмарин, ловор и магнолија.
Шта то Баошићи имају што Београд нема?
Баошићи имају море и шеталиште као и плаже дуж целе обале, имају Орјен, поглед на Ловћен, Кућу Старог капетана, небо на којем ноћу видите звезде и много медитеранског мирисног зеленила и цвећа.
Ваша љубав према Новоме је огромна. Чиме је једну Сомборку купио град мора, зидина и кула?
Својом лепотом, географским положајем, чувањем старог архитектонског језгра, пијацом и рибарницом, погледом на отворено море, вртовима који вас изненаде на сваком кораку, Кућом Иве Андрића, Књижаром Со, сликовитим уским улицама којим се хода степеницама, палмама које стреме у небеса, Белавистом, Тргом од књиге, дивним црквама и манастиром на Савини, споменицима, кулама и зидинама, бокешким говором… И дивним људима који чувају традицију и баве се културом и уметношћу.
Спортски сте тип, често говорите да вас наш град подмлађује и лијечи. У чему је тајна и како изгледа ваш активан дан на херцегновској обали?
Уживам на својој тераси и у погледу на медитеранско растиње и море. Сунце обожавам, пливање такође. На плажу носим књигу. Волим да се шетам и стазама Орјена, а нађем времена и за писање. Ја дубоко верујем да су море и сунце лековити и да су заслужни за моју и физичку и духовну кондицију.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Херцег Нови је град с душом, смештен у центар мога постојећег раја. Имати дом у Боки Которској, седети на својој тераси са погледом на море и Ловћен, изузетна је привилегија.
