ПЛОД ПЈЕСНИЧКОГ РАДА ОЛИВЕРЕ ДОКЛЕСТИЋ: МИСЛИ МОЈЕ НА БЕСАНОСТ ЗОВУ

Књижевна каријера Оливере Доклестић траје већ 25 година, а дебитовала је збирком приповједака „Прашине кораци“ 1996. године, настала из радијских емисија са Радија Херцег Нови.

У Кући нобеловца Ива Андрића уприличена је промоција њене најновије књиге, збирке пјесама „Мисли моје на бесаност зову“. О збирци су говорили пјесници и књижевници Будимир Дубак и Новица Ђурић.

У осврту на збирку, Будимир Дубак примјећује да је Херцег Нови град великих књижевника српске и југословенске књижевнсти, али и инспирација Оливери Доклестић.

– Ова књига поезије је плод њеног пјесничког рада од 2009. до 2020. године. О томе свједоче датуми и мјеста настанка сваке пјесме, што ову збирку чини и неком врстом поетског дневника, вођеног углавном у Херцег Новом, који је својеврсни прозор, кроз који пјеснички субјет посматра град и историју у којој се врмена и догађаји поново збивају – казао је он.

Дубак је истакао да Доклестић свој национални ангажман језиком поезије исказује једнако транспарентно кад пјева о прошлости или критички свејдочи о садашњости. Он се осврнуо на све циклусе у збирци „Мисли моје на бесаност зову“.

Поезија Оливере Доклестић има једно стваралачко тројство, а најновија збирка је избор оног најбољег из њеног пјесничког опуса, казао је предсједник удружења књижевника ЦГ Новица Ђурић.

– Књигу „Мисли моје на бесаност зову“, ауторка је конципирала у седам поглавња Лептир на длану , Ваш дух ваша слава наша је снага, Мисао као нада, Образи боје пурпура, Шапат неба, мора и шуме, За ратнике свјетлости, Епитафи – казао је Ђурић.

Ђурић је говорио и о пјесми „Тајна“ јер га је она увела у поглавље „За ратнике свјетлости“ и истиче да она увјек траје као и њени ратници свјетлости

– Каква би то била пјесникиња, када попут велике пјесникиње Десанке Максимовић и наша пјесничка невјеста Новог не би имала тајну. Док Десанка моли да је никада не оставимо саму, Оливера би своју тајну повјерила, али нема коме. У пјесми „Тајна“ наводи „рекла бих некоме моју тајну, али морам да ћутим, ћутим, ћутим“. Зна да једино она живи у стварној величини, снажној емоцији док је у њеном срцу и да само слути шта би јој се догодило, ако би је некоме повјерила. Без обзира колико је та жеља стварна или изграђена и узвишена у сновима, Оливера зна да би именовањем те тајне ујела за срце некога до кога јој је много стало. Можда њен разум и би, али срце је једнака варалица и непремостива препрека. Не жели ни одавањем те тајне да и себе изневјери , пристаје да „свашта слути“ и ипак одлучује и зашто је најбоље да ћути – примјетио је Ђурић.

Промоција је започета посветом Винки Перишић Шаренац, уредници промовисани езбирке, а стихове које је Оливера Доклестић посветила преминулој пјесникињи читао је Милун Ђурђевац. У културно-умјетничком дијелу програма наступила је Мирјана Лалић чланица групе „Лира“.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here