У наставку програмске едиције “Писци о писцима”, синоћ је у Кући нобеловца Ива Андрића један од најчитанијих писаца новијег временa, добитник „Андрићеве награде“ Дејан Стојиљковић представио своје књиге „Звезда над празнином” и „Никола Тесла, песник науке”.
Као један од ријетких писаца који је готово читав свој живот посветио писању, Стојиљковић је био призван да нам донесе поетички обрађене биографије других писаца, казао је др Игор Перишић, књижевни критичар и виши научни сарадник Института за књижевност и уметност.
-Његово књижевно дело није само књижевно, у канонском значењу те речи, као што ни Дејан Стојиљковић није само писац у класичном смислу те речи, не само ни стрип сценариста, него и сценариста драмских ТВ серија, а верујем да га најшира публика и најбоље познаје као једног од сценариста серије “Сенке над Балканом”. Веома инспиративно ми делује та његова биографија, уствари више поетичка биографија као Богом дана да се позабави другим писцима, као један од ретких писаца на српској културној сцени који је само писац и ништа поред тога. Као писац који је готово читав свој живот посветио и припремама за писање, и писању и живљењу писања, био је позван и призван да нам донесе, нећу да кажем романсиране биографије, него поетички обрађене биографије које су само на првом нивоу то, али на свим осталим нивоима његове приче о писцима обухватају многе друге теме које он уплиће у своје вромане који делују као биографије писаца. Роман “Звезда над празнином” се бави Бранком Миљковићем, књига “Тесла, песник науке” се бави Николом Теслом не оригинално и на првом месту писцем, али у одређеном смислу једним бочним ствараоцем књижевности као поезије материје, и најзад Дејан Стојиљковић је у коауторству са Владимиром Кецмановићем написао и роман “Каинов ожиљак” који је не само тематизација Андрићеве биографије, него на неки начин роман о Андрићу, поручио је Перишић.
Осим што потичу из истог краја, један од мотива да напише роман о Бранку Миљковићу је фасцинираност његовом свестраношћу и чудном перцепцијом стварности, казао је Дејан Стојиљковић.
-Једну од најлепших песама наше књижевности у ширем смислу – југословенске књижевности, о Његошу написао Бранко Миљковић – “Гроб на Ловћену”. Он је писао и есеје о Његошу, и занимљиво је како је он то доживљавао другачије. Он је све тумачио другачије, био је заиста фасцинантан човек, и то је један од мотива – његова перцепција света, која је просто потпуно другачија. Он је био особа која је мало “померена” у односу на то како гледа на стварност, и његов доживљај света је био фасцинантан. Говоримо о човеку који је са 13 година прочитао Толстојев “Рат и мир”. Говоримо о човеку који је био полиглота, који је за своје године и за писце своје генерације био једно 20 година испред њих и који још увек није растумачен. То је можда још један мотив – загонетка – ко је заиста био тај невероватно свестрани човек? Најјачи мотив због којег сам писао о Бранку Миљковићу, Николи Тесли, Иву Андрићу, Данилу Кишу и неким другим великанима је што их сматрам својим херојима, истакао је Стојиљковић, поручивши да је писати о људима којима се диви велика част, али и велика одговорност.
Начин изражавања ауторовог дивљења Бранку Миљковићу у овом роману је све само не оно што смо очекивали – да буде класично дивљење у смислу приказивања једног стерилисаног великана који није човек од крви и меса, истакао је др Игор Перишић.
-Ако бих покушао да сажмем како је Дејан Стојиљковић својим поетичким поступком приказао Бранка у роману “Звезда над празнином”, рекао бих да је он у исто време и дивинизован, али и детронизован, баш да бисмо га добили као и биографског лика, али пре свега као књижевног лика. У смислу тог поступка – када се ради против очекивања и када се изазива или заинтригира читалац да ће добити биографију једног постојећег јунака, читајући и овај и друге романе, добија се све више и више и твоја верзија Бранковог живота, и твоја верзија једног поетичког принципа који је обликовао Бранка, а самим тим пооетичких принципа који обликују тебе као писца, казао је Перишић.
Он је током разговора упитао Стојиљковића да ли је у књизи најбоља управо романескна обрада биографије и уметничко уобличавање приче у односу на истините догађаје.
-То је разлика између публицистике и прозе, јер неке ствари у публицистику једноставно не иду, пошто имаш одговорност према фактима. Ја се бавим реконструкцијом. Ја нисам у ситуацији да клешем споменик, када се ради биопик, онда мора да се удахне живот тим људима, да су то особе, да су живи људи, а не споменици. Тако сам ја описао Бранка као живог човека и да читаоци просто, када узму књигу у руке, могу да уроне у његов свет и да доживе њега као неког ко је ту, ко је присутан. Ја сам се толико “дружио” са Бранком, ја сам скоро десет година истраживао грађу за овај роман, да ми је он постао пријатељ и онда не могу баш публицистички да будем стерилан и објективан, морам мало тог пријатеља и да грдим и да га волим. То је био рецепт за писање и публика је то прихватила, књижевна критика и жири баш и не, али мени је публика увек била битнија, поручио је Стојиљковић.
У оквиру едиције Херцег феста “Писци о писцима” у Херцег Новом ће у мају гостовати и књижевник Славиша Павловић.
