U nastavku programske edicije “Pisci o piscima”, sinoć je u Kući nobelovca Iva Andrića jedan od najčitanijih pisaca novijeg vremena, dobitnik „Andrićeve nagrade“ Dejan Stojiljković predstavio svoje knjige „Zvezda nad prazninom” i „Nikola Tesla, pesnik nauke”.
Kao jedan od rijetkih pisaca koji je gotovo čitav svoj život posvetio pisanju, Stojiljković je bio prizvan da nam donese poetički obrađene biografije drugih pisaca, kazao je dr Igor Perišić, književni kritičar i viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost.
-Njegovo književno delo nije samo književno, u kanonskom značenju te reči, kao što ni Dejan Stojiljković nije samo pisac u klasičnom smislu te reči, ne samo ni strip scenarista, nego i scenarista dramskih TV serija, a verujem da ga najšira publika i najbolje poznaje kao jednog od scenarista serije “Senke nad Balkanom”. Veoma inspirativno mi deluje ta njegova biografija, ustvari više poetička biografija kao Bogom dana da se pozabavi drugim piscima, kao jedan od retkih pisaca na srpskoj kulturnoj sceni koji je samo pisac i ništa pored toga. Kao pisac koji je gotovo čitav svoj život posvetio i pripremama za pisanje, i pisanju i življenju pisanja, bio je pozvan i prizvan da nam donese, neću da kažem romansirane biografije, nego poetički obrađene biografije koje su samo na prvom nivou to, ali na svim ostalim nivoima njegove priče o piscima obuhvataju mnoge druge teme koje on upliće u svoje vromane koji deluju kao biografije pisaca. Roman “Zvezda nad prazninom” se bavi Brankom Miljkovićem, knjiga “Tesla, pesnik nauke” se bavi Nikolom Teslom ne originalno i na prvom mestu piscem, ali u određenom smislu jednim bočnim stvaraocem književnosti kao poezije materije, i najzad Dejan Stojiljković je u koautorstvu sa Vladimirom Kecmanovićem napisao i roman “Kainov ožiljak” koji je ne samo tematizacija Andrićeve biografije, nego na neki način roman o Andriću, poručio je Perišić.
Osim što potiču iz istog kraja, jedan od motiva da napiše roman o Branku Miljkoviću je fasciniranost njegovom svestranošću i čudnom percepcijom stvarnosti, kazao je Dejan Stojiljković.
-Jednu od najlepših pesama naše književnosti u širem smislu – jugoslovenske književnosti, o Njegošu napisao Branko Miljković – “Grob na Lovćenu”. On je pisao i eseje o Njegošu, i zanimljivo je kako je on to doživljavao drugačije. On je sve tumačio drugačije, bio je zaista fascinantan čovek, i to je jedan od motiva – njegova percepcija sveta, koja je prosto potpuno drugačija. On je bio osoba koja je malo “pomerena” u odnosu na to kako gleda na stvarnost, i njegov doživljaj sveta je bio fascinantan. Govorimo o čoveku koji je sa 13 godina pročitao Tolstojev “Rat i mir”. Govorimo o čoveku koji je bio poliglota, koji je za svoje godine i za pisce svoje generacije bio jedno 20 godina ispred njih i koji još uvek nije rastumačen. To je možda još jedan motiv – zagonetka – ko je zaista bio taj neverovatno svestrani čovek? Najjači motiv zbog kojeg sam pisao o Branku Miljkoviću, Nikoli Tesli, Ivu Andriću, Danilu Kišu i nekim drugim velikanima je što ih smatram svojim herojima, istakao je Stojiljković, poručivši da je pisati o ljudima kojima se divi velika čast, ali i velika odgovornost.
Način izražavanja autorovog divljenja Branku Miljkoviću u ovom romanu je sve samo ne ono što smo očekivali – da bude klasično divljenje u smislu prikazivanja jednog sterilisanog velikana koji nije čovek od krvi i mesa, istakao je dr Igor Perišić.
-Ako bih pokušao da sažmem kako je Dejan Stojiljković svojim poetičkim postupkom prikazao Branka u romanu “Zvezda nad prazninom”, rekao bih da je on u isto vreme i divinizovan, ali i detronizovan, baš da bismo ga dobili kao i biografskog lika, ali pre svega kao književnog lika. U smislu tog postupka – kada se radi protiv očekivanja i kada se izaziva ili zaintrigira čitalac da će dobiti biografiju jednog postojećeg junaka, čitajući i ovaj i druge romane, dobija se sve više i više i tvoja verzija Brankovog života, i tvoja verzija jednog poetičkog principa koji je oblikovao Branka, a samim tim pooetičkih principa koji oblikuju tebe kao pisca, kazao je Perišić.
On je tokom razgovora upitao Stojiljkovića da li je u knjizi najbolja upravo romaneskna obrada biografije i umetničko uobličavanje priče u odnosu na istinite događaje.
-To je razlika između publicistike i proze, jer neke stvari u publicistiku jednostavno ne idu, pošto imaš odgovornost prema faktima. Ja se bavim rekonstrukcijom. Ja nisam u situaciji da klešem spomenik, kada se radi biopik, onda mora da se udahne život tim ljudima, da su to osobe, da su živi ljudi, a ne spomenici. Tako sam ja opisao Branka kao živog čoveka i da čitaoci prosto, kada uzmu knjigu u ruke, mogu da urone u njegov svet i da dožive njega kao nekog ko je tu, ko je prisutan. Ja sam se toliko “družio” sa Brankom, ja sam skoro deset godina istraživao građu za ovaj roman, da mi je on postao prijatelj i onda ne mogu baš publicistički da budem sterilan i objektivan, moram malo tog prijatelja i da grdim i da ga volim. To je bio recept za pisanje i publika je to prihvatila, književna kritika i žiri baš i ne, ali meni je publika uvek bila bitnija, poručio je Stojiljković.
U okviru edicije Herceg festa “Pisci o piscima” u Herceg Novom će u maju gostovati i književnik Slaviša Pavlović.
