Бројној публици синоћ је у башти Куће нобеловца Ива Андрића представљена 17. књига Новљанина Милана Миша Брајевића „Паластурине картолине“.
За новинараку Витку Вујновић оне су јединствени водич који ће свакоме ко га прочита оплеменити поглед на Херцег Нови, а читалачка шетња кроз донекле познате или сасвим непознате сторије постаће незаборавно искуство.
-Картолине су несвакидашња историја Новог, поуздан путоказ до онога што се дешавало на јавним сценама града, али и иза кулиса. Оне су понекад сторије о знаменитим новским здањима, људима, институцијама, а истовремено су биљешка о мање познатим становницима Новог који су уткали своје животе у живот града који стоји на прамцу Боке, једног од најљепших залива свијета. Свака од њих има отиснут ауторов оригинални печат и печат времена у коме је настала.
Вујновић је поручила да, ако не цијелу књигу, онда картолину „Првијенци“ треба препричавати, објављивати, изнова читати и казивати дјеци да их их научимо шта се и када први пут збило у општини Херцег Нови.
-То су подаци који су, како пише Брајевић, захваћени из воде која је пролазила кроз паластурину љуштуру. У тој картолини сабрано је оно што знамо – рецимо када се први пут помиње наш град, али и много онога што нисмо баш знали – на примјер да је први водич за пролазак бродова кроз Огњену земљу био Петар Замбелић, затим гдје је саграђена прва јавна грађевина средствима тада опћине Херцег Нови, када је основан први лазарет, гдје је радила прва Пошта, ко је основао први херцегновски камерни оркестар, а ко прву апотеку, или ко је први донио пампас траву у Херцег Нови… Брајевић је писао и златним нитима и понекад горким ријечима, мислима од добра, и оним које су могле да пробуде зло. Резултат је књига слична, барем мени, сребрном, заиграном, снажном а њежном, трагу мјесечине на мирној површини заливског, новског мора, поручила је Вујновић, истакавши да ова књига у право вријеме отклања опасност да описано буде заборављено или с неразумијевањем расточено.
Подсјетивши на Андрићеве ријечи да је „сваки је човјек дужан завичају”, рецензент књиге Зувдија Хоџић је казао да има људи којима и завичај дугује, попут Милана Миша Брајевића, истакавши да он никада није отишао из Херцег Новог.
-Херцег Нови је живио у њему. У граду у којем је рођен, у којем су рођени његови родитељи, можда и преци, Мишо је упознао све, природу, културу, живот и људе и, као ријетко ко надахнуто, топло, људски, умио то да преточи у књигу. Ово и јесте монографија, и није монографија у оном класичном смислу. Ово је емотивно људски исписана прича историје града и свега у граду, од природе, живота, догађаја, личности, мора и помораца… једна надахнута сторија која се чита као најљепши роман. Ја знам да Херцег Нови има доста вриједних монографија, али нема љепше од ове, казао је Хоџић, и додао да је задивљујуће колико је аутор у њу унио енергије, љубави, знања и топлине.
За драмског писца Стевана Копривицу ово је књига – бајуо, књига је посвета Херцег Новом, као медитеранском граду, али у прошлим временима, омаж Херцег Новом, кога више нема, нити ће га бити.
-Вријеме које Мишо биљежи је вријеме успона и експанзије и једне државе које више нема, и једнога града у тој држави који је тада доживио пуни процват и просперитет, а данас их се можемо само са носталгијом сјећати. Ово је књига бајуо, то је она шкриња у којој су људи држали све оно што им је потребно, и што им није потребно, сакупљали разне ствари које су постајале артефакти, а тако Мишо од свих тих елемената, новских мрвица аутентичног живота, гради ову књигу.
У поетичкој равни књиге Копривици се наметнуло поређење са знаменитим филмом Орсона Велса „Грађанин Кејн“.
-Тамо један моћан човјек у току цијелог филма тражи ружу, а нико не зна шта је та ружа, шта је то што га је обиљежило и што му је толико значајно. На крају се испостави да су то санке из његовог дјетињства на којима је била нацртана ружа. Мишо Брајевић има паластуру; он тражи ту паластуру свог дјетињства. Неће је наћи, нема више паластура у Новоме, али у његовом домаштавању, у његовој кодификацији новског свијета, та паластура постаје метафора и постаје мјесто гдје се сажимају његова сјећања.
Копривица је направио и паралелу Брајевићеве књиге са Матвејевићевим “Медитеранским бревијаром” и Ковијанићевим “Которским медаљонима”.
-Двије различите књиге, али су сличне по начину размишљања. „Медитерански бревијар“ Предрага Матвејевића се руководи цивилизацијским појмовима Медитерана, а Ристо Ковијанић пише о барокном, ренесансном, средњевјековном Котору. Различити су аспекти, различити детаљи, различити фрагменти који чине цјелокупан увид у Медитеран код Матвејевића, а код Ковијанића у Котор и Боку. Тако и Мишо скупља те медаљоне новских детаља, новског живота и прави нешто што се зове, Зувдија је рекао монографија, а ја бих прије рекао хрестоматија, казао је Копривица, истакавши да Брајевић ову књигу није приредио већ написао, јер је све што су му други приповиједали прошло кроз његов ауторски филтер и обраду.
Увидјевши да нигдје није забиљежен дух новски, ведар и увијек спреман на шалу, Брајевић је, предано сакупљајући грађу, већ објавио неколико књига „У Новоме и около њега“ – „Кадена од ријечи“ прво, па допуњено издање, затим „Вијађ кроз шкерце и мудролије“ и „Ђиравамо и шкерцамо се“, а прије двије године и књигу „Калама и скалама новским“. У свему што је радио и писао осјећа се љубав према Херцег Новом, можда и понајвише у „Паластуриним картолинама“, испуњеним сјећањима која вуку на младост.
У ризници догађаја и галерији ликова покушао сам да отргнем од заборава све оно што је типично новљанско, из времена када су сви становници о свима знали све, казао је Мишо Брајевић.
-Ово је покушај да се кроз запис, кроз кратке и краће приче, отргне од заборава све оно типично новљанско, до чега сам могао доћи, из литературе и трагајући и за народним памћењем дужи низ година. Ово је кроз 34 приче мала ризница догађаја и галерија ликова од градоначелника, трговаца, просвјетара, занатлија, угоститеља и обичних људи који су ту „постројени“ раме уз раме, и којих добрим дијелом више нема, али мене прожима осјећање да су сви ови људи из мојих прича са мном да ме воде за руку као некада калама и скалама новским. Видјећете из књиге да бројеви иду до 90 картолина, и питаћете се ђе су оних 56 којих нема, казао је Брајевић, поручивши да их можда неки од новских вјетрова поново њему врати.
Учеснике и публику је, на почетку вечери, поздравила уредница књижевних програма у „Херцег фесту“ Дијана Кривокапић, истакавши да је ријеч о још једном издавачком подухвату ове Јавне установе културе.
-Херцег фест има сопствену, богату издавачку продукцију са препознатљивим насловима, која је последњих година посебно усмјерена на његовање завичајне традиције и стваралаштва. Управо Милан Мишо Брајевић у “Паластуриним картолинама”, као што је у рецензији написао академик Зувдија Хоџић, “на најбољи и најљепши начин прича о своме граду, животу у њему, догађајима, личностима, ориђиналима, природи мору и приморју, Сахат кули, тврђави Форте Маре, Шпањоли”, поручивши да им је част подржавати издавачке подухвате попут овог, јер свакако служе будућим поколењима и истраживачима културе и историје нашег града.
На крају вечери, које је одисало носталгијом и сјетом, аутор је у знак захвалности завичају публици поклањао уз посвету „Паластурине картолине“.
