Поводом изненадне смрти прослављеног ватерполо селектора Петра Поробића у дворани „Парк“ је одржана комеморативна сједница. Од легенде опростили су се спортисти, спортски радници, његове колеге и пријатељи, пред члановима његове породице, у атмосфери која је одисала тугом и сјетом, те дубоким поштовањем које је Перо имао и заслужио као тренер, заљубљеник у ватерполо, али, прије свега, као човјек.
Петар Поробић родом Новљанин, рођени Которанин, поникао је у „Приморцу“, играо за њега, био његов тренер и предсједник, подсјетио је Синиша Ковачевић, предсједник ВК „Приморац“ који је иницирао Перов повратак, истакавши да је своју пребогату каријеру желио да оконча у Котору, да им буде велика помоћ и подршка у намјери да „Приморац“ врате тамо гдје припада.
-Цијели свој живот посветио је ватерполу, дао му пуно, уложио цијелог себе. Подигао је стандарде овог бокељског и свјетског спорта што га је уврстило у ред највећих стручњака планете икад. Оно што је као селектор постигао у Малаги 2008. године да репрезентација састављена од играча из два бокељска града освоји златну медаљу на Европском првенству феномен је у спорту. Након што је годинама по разним меридијанима несебично дијелио своје богато ватерполо знање одлучио је још једном да свој печат да бокељском ватерполу и допринесе да „Приморац“ поново буде оно на што га обавезује традиција дуга 101 годину. Имали смо велику заједничку жељу да се врати у свој матични клуб, на извориште својих играчких и тренерских почетака – његов „Приморац“. И поред тога што нас је прије неколико дана напустио, Перов врхунски начин рада, његов систем који је створио, посијао је једну невјероватну ватерполо клицу која је израсла у систем стручности, упорности, рада и неодустајања. Тај систем, живи и надживјеће све нас, преносиће се на наше стручњаке и играче. Кад једног дања његов „Приморац“ опет буде на крову Европе то ће бити и због Петра Поробића. Оно што је сигурно, да није било Пера другачије би каријере имали и играчи и тренери. С поносом ћемо генерацијама које долазе иза нас моћи да кажемо да смо га имали, да је био наш – „Приморчев“ и да ће увијек бити. „Приморац“ је велики клуб због својих људи, као што је био Петар Поробић, казао је Ковачевић, поручивши да су његовим прераним одласком пуно изгубили свјетски ватерполо, Котор и „Приморац“, а навише његова породица.
Познанство Петра Поробића и Бора Мрачевића датира још од дана када је Поробић играо за „Приморац“ и Мрачевић за „Јадран“, а пријатељство дуго 50 година настављено је касније и кроз посао, подсјетио је предсједник Скупштине ПВК Јадран и потпредсједник Црногорског олимпијског комитета.
-Петар је 1993. године, иако врхунски образован стручњак на многим пољима, дипломирани правник, одлучио да се посвети ватерполу. Тада одлази у највећи ватерполо центар у Југославији, „Бечеј“, код врхунских ватерполо радника Бата Орлића и Николе Станојевића да пече занат, усавршава знање и у томе је у потпуности успио. Иако до 1997. није био тренер првог тима, двије године сам радио на томе да Петар дође у „Јадран“ и на то се одлучио 1997. године. Почео је да ради са најмлађима, а ја сам се трудио да организацијски све буде како треба. У историји ПВК „Јадран“ то је први професионални рад, зато што није важан уговор, колико однос који је он имао. Проводио је сате и сате на базену, припремао је сваки тренинг до детаља, анализирао сваки сегмент сваке утакмице и противника и свог тима, извлачио хиљаде сати снимака, како би младим играчима омогућио да брже напредују. И стварао је велике играче, а био је велемајстор у томе – одједном се ‘рађају’ Гојковић, Јокић, Злоковић, Шћепановић, Вукчевић… Почињу и побједе и титуле, у СРЈ, СЦГ, па у Црној Гори, стварали су се и нови асови – Ивовић, Радовић, Прлаиновић…, казао је Мрачевић, подсјетивши да је Поробић био селектор репрезентације Србије и Црне Горе, која је 2005. године била шампион свијета, те на почетке стварања црногорског ватерполо тима, који је за двије године, под Перовим вођством, прешао пут од дебитанта до европског првака.
Предсједник ВПСЦГ Ђуро Марић је казао да се не сјећа да је Петар Поробић икада подигао глас; носио је у себи которску госпоштину заједно са новском елеганцијом, који не допуштају ни бијес ни малицију.
-Одлазак Петра Поробића за мене је, једноставно, нешто са чиме нећу и не могу да се помирим. Иако сам свјестан да је Перово срце престало да куца негдје у висинама његовог посљедњег лета, за мене вјечно остаје осмјех мог другара, тако типичан за њега. Kада је ишло по добру, и у спорту и у животу, знао је да се широко осмјехне, климне главом и каже ‘добро је ово’. Kада не би ишло како ваља, опет осмјех, са резигнацијом или оном нашом бокељском иронијом, или сјетом, увјерен да се проблем може и мора превазићи. За Пера спортски стручњаци кажу да је био велики стручњак који је до свјетских ватерполо успијеха стизао савршеном и промишљеном стратегијом. Можда је тако и нека буде тако, али ја знам да је све у животу радио срцем, емоцијом, уз огромну преданост, а то измиче стратегији. Стратегија је математика, а срце и душа и преданост се дају онима које волиш и они то препознају и узвраћају. Перо је волио свој „Приморац“ свој „Јадран“, своје репрезентативне селекције, давао им се искрено и безгранично, казао је Марић.
Петар Поробић је био први селектор који је са играчима 13. јула 2008. године у Малаги донио прву златну медаљу у колективном спорту независној Црној Гори. У име играча из те генерације обратио се Владимир Гојковић, подсјетивши да су се упознали прије више од 25 година, које је обиљежила интензивна сарадња у разним облицима.
-Био сам дјечак, момак, слушао сам те, упијао сваку твоју ријеч. Послије неког времена си ми дао прилику да имамо дијалог. Онда сам упловио у те твоје тренерске воде, дао си ми прилику да ти мене слушаш, пажљиво си ме слушао као мало ко, био спреман да чујеш сваку ријеч. Лако је тад било причати, али треба сада нешто рећи. Једно је сигурно. Сигуран сам да би био поносан када би видио колико је сада људи овдје и колико је људи из региона кренуло да сутра буде ту на твом последњем, испраћају. Сјећам се тих дана августа, септембра 1997. године када си дошао у Херцег Нови. Хвала Богу и тим људима који су имали и спровели ту идеју да те тада врате у Црну Гору и доведу у „Јадран“ Херцег Нови. Били су то нимало лаки дани, причао си ми пуно пута о томе, чак изузетно тешки, за многе непремостиви. Али, ти си вјеровао, ниси одустајао, борио си се… Сумњам да је ико од свих тих људи тада, па и ти сам, могао претпоставити или помислити какав се точак закотрљао. Точак који је за непуних 10-11 година исписао вјероватно најљепшу страницу историје црногорског спорта, али што је још важније точак који се котрља дан данас. Хвала ти у име свих нас за све што си нам дао. Дао си нам пуно и вјероватно ћемо, као и обично кад оду велики људи, тек временом схватити колико си нам дао, али хвала ти прије свега јер си вјеровао, јер си нас научио да вјерујемо и да наставимо, поручио је Гојковић изразивши наду да ће наставити да спроводе његово дјело.
У име породице захвалио је Петров син, Игор Поробић, подсјетивши да је 2002. године на овом истом мјесту примио Октобарску награду за оца.
-И тада и сада сам поносан, а завршница тог говора је била да је то подстрек за даље успјехе. О тим успјесима сви знамо, а ја као члан породице желим да кажем да је био наш најбољи члан: отац, супруг, брат, ујак, свекар, и оно што је најбоље, био је најбољи дјед, казао је Игор.
Петар Поробић биће сахрањен сутра у Херцег Новом.
