Окупљањем, минутом ћутње и полагањем цвијећа испред зграде херцегновског Центра безбједности данас је обиљежено 32 године од депортације босанско –херцеговачких избјеглица који су спас од рата потражили у Црној Гори. Меморијално окупљање организовале су невладине организације „Акција за људска права“, „Центар за грађанско образовање“ и Центар за женско и мировно образовање „Анима“.
Представница „Акције за људска права“ Бојана Маловић је поручила већ 20 година умјесто државе меморијално окупљање организује грађанско друштво.
-Ово је 15. година да то чинимо овдје испред зграде ЦБ Херцег Нови одакле је већина избјеглица крајем маја 1992. године принудно одведена и предата као таоци Војсци Српске републике у Босни и Херцеговини. Ту депортацију преживјело је само 12 особа док је најмање 54 цивила смртно страдало. Рођена сам четири године након депортације, а многи моји вршњаци данас не знају да су Црна Гора и њена полиција те 1992. године издали неке од њихових вршњака. Издала је људе, и то не било које људе већ оне немоћне који су у Црној Гори тражили спас. Наша Црна Гора их је прије 32 године послала у смрт, а цијело ово вријеме није имала храбрости да се суочи са овим ратним злочином, није имала храбрости да казни починиоце, да прогласи дан сјећања на жртве нити да им подигне споменик. Споменик који нам је свима потребан, као обећање и као опомена да овакав злочин и оваква патња никоме и никада не смију да се десе, казала је Маловић, и поручила да вјерује да ће овакве битне догађаје ускоро преузети држава, без да је на то не присиљавају УН или било ко други.
Далиборка Уљаревић извршна директорица Центра за грађанско образовање је казала да свједочимо опасним процесима релативизације и негативног историјског ревизионизма.
-Већинским игнорисањем овог догађаја, а посебно у актуелној констелацији односа, Влада враћа уназад и неке симболичке помаке. На жалост наши највиши званичници данас не осјећају као своју људску обавезу да буду овдје, а и даље морамо да се боримо за резолуције које подсјећају на базичне вриједности и принципе и постављају бране, да најтежи злочини не буду заташкивани и претварани у монету за политичку демагогију, казала је Уљаревић и поручила да ће „овај злочин оптерећивати друштво све док пуна истина не буде разјашњена и правда задовољена“.
Представница „Anime“ Ервина Дабижиновић казала је да је недавно у Херцег Новом рађено истраживање које је показало да постоји висок проценат људи који не знају или не желе да знају да се то овдје десило.
-32 године се инсистира на чињеницама да су одавде одведени цивили и да смо ми као Црна Гора и на националном нивоу и на локалном свакако одговорни за тај злочин. Данас смо чули чињенице, понављамо их сваке године, са овог мјеста не можемо да не знамо. Ја припадам генерацији која спасда и у оних неколико процената послије педесете године који свједочи о томе да се злочин догодио и да су се, као овај, и нас другим мјестима у Црној Гори догодили злочини у наше име. Стојимо овдје да се то не заборави да би та меморијализација заправо подсјећала и била једина чињеница наративу који је данас превише доминантан и покушава да и онај симболички корак, како су рекле моје колегинице, доведе до ничега, казала је Дабижиновић, поручивши да јој је жао што ће изгледа чекати још неко вријеме.
Aлен Бајровић, син Османа Бајровића који је заробљен 1992. године у породичној кући у Бијелој, истиче да држава није ништа урадила како би породица сазнала ко је, како и када убио Османа и гдје се налазе његови посмртни остаци.
-Држава ништа није урадила како би нама као жртвама рекла како је, када и ко убио мога оца, и гдје се налазе његови посмртни остаци. Огорчен сам и што не знам ни ко га је заробио у нашој породичној кући. Очекујем од Специјалног и Врховног тужилаштва да покрену поново поступак и приведу истини и правди све налогодавце, саучеснике и извршиоце овог ратног злочина, а жртвама кажу гдје су им чланови породице, поручио је Бајровић, итакавши да је поражавајуће да живимо у 21. вијеку на територији Европе, а да нису нађени кривци овог ратног злочина.
Депортовани цивили су пошли без гријеха, једини њихов гријех је што су били људска бића и што су вјеровали људима, истакао је Заштитник људских права и слобода Синиша Бјековић.
-Можда им је гријех био и што су полагали велику вјеру у велико срце овог града, који је вјековима био уточиште и мирна лука многим знаним и незнаним, великанима и обичним људима, али сви предани љепотама овог града. Сва брда и бедеми уливали су наду у спас од вртлога братоубилачког рата, у којем су људи постајали бројеви и жртве само због тога што припадају другој вјери, народу, не и другачијем народу, и нису пристајали на сукобе са истим оним људима који су само пар дан прије тога дијелили исте страхове, наде и очекивања. Умјесто тога под плаштом таме, незаштићени отишли су у смрт или патње недостојне људи на прагу протеклог миленијума, казао је Бјековић.
Министарка културе и медија Тамара Вујовић казала је да је први пут на овом мјесту, као министарка и као Новљанка, и да мисли да и то нешто говори.
-Суочити се са ратним злочинима, поготово са злочинима који су се десили или на неки начин имају везе са територијом вашег града или вашим суграђанинима, заиста није лако и погледати у очи. Зато овај процес оволико траје, и зато је овај број људи истрајних у почетку, али ипак све већи и већи, и ваш глас ипак све снажнији и снажнији. Оно што не може бити довољна утјеха, али јесте утјеха, је управо једно истраживање које су спровеле невладине организације, којима одајем почаст што се дуго и темељно баве овом темом, а то је да и грађани Херцег Новог сада у највећем проценту имају неутралан однос према ономе што је иницијатива за подизање спомен обиљежја и признају и кажу да немају довољно података и да би требало да имају више података о ономе што се догодило. Свима нам је потребна истина и да се погледамо у очи и да кажемо ко је наредио и ко су те особе које су дозволиле да се са тероторије нашег града људи пошаљу у сигурну смрт, казала је Вујовић и додала да јој је жао због свих жртава.
-Не може да буде крив град, кривица мора да буде индивидуална и апелујем на све правосудне органе, и знам да се води процедура пред тужилаштвом, управо захваљујући највише истрајности породице Бајровић да овај ратни злочин никада не буде не откривен, заташкан или на неки начин заборављен. Наша дужност је да о овом злочину причамо, да се са њим суочимо, да учимо будуће генерације шта се овдје десило и погледамо једни другима у очи и само тако можемо да идемо даље, поручила је Вујовић.
Никола Радман, одборник УРЕ, запитао се да ли смо ми као друштво зрели у оној мјери и да ли баштинимо универзалне вриједности, или се само фолирамо?
-Да ли смо ми као друштво зрели да се затвори поглавље 23 и 24? Ја мислим да нисмо. Да ли смо ми као друштво изашли из 90-их? Нисмо. А зашто нисмо? Не можемо прескакати правду. То су они основни разлози због којих ми морамо и присиљени смо да се годинама окупљамо овдје и донесемо једну врло једноставну одлуку, а то је да се на овом мјесту одређеног злочина, постави спомен обиљежје. Сва наша континуирана окупљања и приче су постале сувишне, из простог разлога јер морамо прећи са ријечи на дјела. Поставити обиљежје и на тај начин изразити пијетет према жртвама. Ја као Новљанин, не желим да више носим тај терет, и обраћам се јавности, а поготово суграђанима, да наш Херцег Нови већ 32 године носи епитет сабирног центра. Мислим да је вријеме да то престане и ставимо тачку на ову причу, поручио је Радман.
Потпредсједник Бошњачке странке Дамир Гутић, поручио је да се, нажалост, данас не може рећи ништа ново у односу на претходне године.
-Од нашег последњег сусрета овдје се ништа није десило, како би одговорни били приведени правди. Једино ново што се десило и што може да пружи наду јесте да је изабран нови Врховни тужилац и треба рећи да је изабран великом већином, што му даје легитимитет да покрене одређене ствари и да наново покрене правну процедуру, казао је Гутић.
На скупу су бговорили и државни секретар у Министартву унутрашњих послова Петар Копривица, Мирсад Растодер у име Бошњачког вијећа, активиста Грађанског покрета «21. мај» Александар Зековић и адвокат Велија Мурић.
Скупу су присуствовали и амбасадор Босне и Херцеговине у Црној Гори, Бранимир Јукић, начелник Одјељења безбједности у Херцег Новом, Драган Контић, савјетница потпредсједника Владе за рад, образовање, здравство и социјалну политику, Мирјана Масловар, службеник у Министарству вањских послова, Драго Мартиновић, сарадница у Кабинету предсједника Црне Горе, Марија Весковић, менаџер Општине Херцег Нови, Душан Вукић, и помоћник секретара за просторно планирање и изградњу у Општини ХН, Александар Божовић. Скупу су присуствовали и представници Центра за ненасилну акцију Сарајево-Београд и Документе из Загреба.
Међу стотину учесника скупа били су и представници Исламске заједнице, Бошњачког вијећа, УНДП-а у Црној Гори, политичких партија (УРА, СДП, СД, Бошњачка странка, Либерална партија, Демократе), невладиних организација, активисти и грађани и грађанке Херцег Новог.
