Неке љубави и друге приче Оливере Скоко насловљено је књижевно вече – стваралачки портрет Оливере Скоко историчарке умјетности, вишег кустоса у Народном музеју Зрењанина али и књижевнице приређено је синоћ у башти Куће нобеловца Ива Андрића.
Оливера Скоко објавила је до сада три романа. Магареће уши су трећи у низу – а доноси фино преплитање кратких записа о животу Оливерине мајке, и потом Оливериних преиспитивања – сложених у књигу која је тако постала велики писани породични албум – мало стваран а мало домаштан.
-Поселедњих девет мјесеци живота моја мајка је углавном провела у кревету и имала је потребу да остави неки траг, премда ми није било поознато да је била вична неком писању. Сестра и ја смо јој купили свеску, кренула је да је исписује и у једном моменту ми је прочитала. То ми се допало и схватила да пише онако како би ја вољела да радим , јер имам утисак да су моје реченице сувише дуге са непотребним ријечима, а она је једноставно кроз кратке, јасне, концизне, мисли које је претакала у реченице саопштила оно што је хтјела. Бодрила сам је да то настави, на жалост њена смрт је то прекинула. Ја сам узела ту свеску и прекуцала и остало је у компјетуру двије године, а онда ми је дошла идеја да ту њену причу надопуним својом која је полу фантазија, полу не и да заправо кроз паралелну радњу испричам и однос између мајке и ћерке, а и неке личне моменте, казал је Скоко.
Са Оливером Скоко разговарала је новинарка Витка Вујновић, у наставку вечери о романима Корчулански ђир и Пераст – Амстердам, истичући да оба откривају, између осталог Оливерину љубав према Медитерану, па отуд питање како се улази и доживљава као свој стваралачки свијет једног умјетника попут Трипа Кокоље и с друге стране шта је кључ за описивање мириса, боја, укуса, предјела у коме Оливера не живи и није ту одрастала а ипак их искрено воли и снажно осјећа?
-Корчуланском ђиру је претходио истраживачки рад. Боравила сам пар пута на Корчули, јер је Трипо Кокоља отишао из свог родног Пераста гдје је оставио траг осликавши „Госпу од Шкрпјела“ која је остала његово најпознатије дјело. Он одлази на Корчулу и тамо борави како би осликао свод цркве Свих свети. Када сам схватила да једна сликар повезује два мени драга мјеста Пераст и Корчулу, пожељела сам да уђем у тај његов стваралачки живот и некако да измаштам и покушам да замислим како је он могао да размишља сходно околностима у којим је одрастао , а потом и у самој Корчули прешао да живи. Изненадила сам се да у Корчули, готово о њему не знају ништа и онда сам проучавала, гледала разне списе, Корчулански статут и много тога ми је помогло, а највише да слушам људе који тамо живе јер сам жељела да задржим корчулански говор, казала је Скоко.
Живо казивање Оливере Скоко о медитерану допуњено је на најљепши начин, наша суграђанка професорсоло пјевања Јована Ражнатовић отпјевала је двије нумере Волим Херцег Нови и Конте.
Публици се обратила и уредница књижевних програма у Херцег фесту Дијана Кривокапић, а у завршници је заинтересованима понуђена могућност да 12. августа у 20 сати у градској галерији Јосип Бепо Бенковић присуствују стручном вођењу кроз изложбу Дакле ви сте тај Урош Предић, чији је аутор такође Оливера Скоко.
