Један од програма у оквиру „Дана Финске у Херцег Новом“ је радионица „Упознајте Финску – најсрећнију земљу на свијету и Мумине“, коју је Градска библиотека и читаоница Херцег Нови организовала у фоајеу дворане „Парк“ за ученике трећег разреда ОШ „Милан Вуковић“ и четвртог разреда ОШ „Дашо Павичић“.
Дјеца су пажљиво пратила презентацију о Финској и Муминима, коју је припремила Светлана Гарић из Финске амбасаде, и тачно одговорила на сва квиз питања.
Јунаци прича из Муминове долине постали су финско национално обиљежје, а Јелена Ђоновић из Градске библиотеке и читаонице је поносна што су дјеца са великим интересовањем пратила презентацију и слушала причу.
-Како ја знам да они добро слушају причу? Ако се претворе у уво. У почетку се договоримо како се прича слуша, онда они завршавају реченице из те причеи ја знам да су они изузетно добро слушали. А, по чему препознајем да је прича добра? Управо по томе што они тачно одаберу ону реч коју је и сам аутор приче одабрао, и баш том речју заврше причу.
Јако су били добри, трудили су се када сам им дала питања из Софронијевог шешира, сви су желели да одговарају, сви су одговарали тачно, што је значило да су пратили причу. Кад неко каже да деца данас не читају, деца не знају да прате, деца само гледају у екране -па, гледају ако им се екрани дају. Ако им се не дају и ако им се прича прича, онда слушају причу, поручила је Ђоновић.
Из приче „Последњи змај на свијету“ дјеца су научила важност пријатељства, љубави и слободе.
-Из ове приче пре свега научили су доста о пријатељству, о томе шта то значи бити добар друг, бити пријатељ. Научили су доста о кућним љубимцима, то је уствари централна тема ове приче „Последњи змај“. Дакле, змај не може бити кућни љубимац, кућни љубимац не може бити дресирана животиња, кућног љубимца морате волети, чувати, пазити и пре свега пустити га на слободу, односно дати му слободу било да га чувате у кући, или у кућици, или у дворишту, где год – деца морају да знају како да поступају са кућним љубимцима. Змајеви, наравно, не могу бити кућни љубимци, како је то мали Мумин покушао да уради, али није успео зато што је сваком живом бићу потребна слобода, а оним дивљим створењима, као што се каже у овој причи, не можете узети дивљу природу из њих. Можете их волети и пустити на слободу.
Ђоновић је увјерена да ће Мумини, попут других добрих књижевних и цртаних ликова, још дуго живјети.
-Иначе су ове приче из Муминове долине изузетно питке, врло лепо преведене и са изузетно добрим цртежима. Ови јунаци живе ја мислим негде од 80-их година код нас, на нашем подручју, јер их се ја сећам из раног детињства, па мало касније, а и дан данас Мумини привлаче пажњу. То значи да су ти ликови практично вечни. Они се неће заборавити, само се могу више читати, краће или дуже емитовати, али они остају вечни уколико привуку први пут пажњу. Тата Мумин држи књигу у руци, што препоручујем и другим татама, поручила је Ђоновић.
Мумини су симбол финског идентитета и културног поноса и међу најпознатијим су књижевним ликовима на свијету, прије свега због љубави према природи, једноставности и важности заједнице.
