Изложбом цртежа у галерији „Сју Рајдер“ у Старом граду, синоћ се први пут херцегновској ликовној публици представио сликар и графичар Миленко Премовић из Котора.
Један цртеж носи безброј прича, а свака линија умјетников печат, истакла је отварајући изложбу новинар Витка Вујновић.
-У ликовној умјетности цртеж је увијек полазиште, први траг идеје, скица будуће слике. Али, цртеж исто тако може бити и завршетак; дјело довољно снажно и самостално да постоји без икаквог додатка. Када је апстрактан, један цртеж, што се мене тиче, постаје заиста безброј прича. Прва је, наравно, прича аутора – увијек непосредна, искрена и лична. У њој свака линија носи умјетников печат, његов унутрашњи импулс и осјећај тренутка. Дуге приче рађају се у погледу посматрача, у мрежама линија меканих или оштрих, густо испреплетених или остављених да „дишу“ у бјелинама папира, у смјени сјенке и свјетлости које стварају утисак кретања. Сваки гледалац у томе гради сопствену визију, свој наратив. За мој поглед на цртеже Миленка Премовића кључна ријеч је била –пулс. Његове линије имају свој ритам, час густ и снажан, час прозрачан и лаган. Оне подсјећају на дисање, на куцање срца, на тај невидљиви дамар живота. Однос сјенке и свјетлости, пуног и празног простора додатно појачавају тај утисак. Исто то на бјелини папира чини однос пуно-празно, сјенка-свјетлост у цртежу изведеном врло сигурним рукописом аутора који апсолутно зна шта од цртежа хоће.
Умјетничка моћ Премовићевих цртежа крије се у разноликости, казала је Вујновић, а игра линија открива његов осјећајни свијет.
-Понекад се учини да се форма на цртежу роди, али онда опет нестане у трену, као они необични тренуци живота које памтимо, а не знамо ријечима да објаснимо. Цртежом и музиком је лакше објаснити их, него ријечима. У том контексту са Миленкових цртежа можете ослушнути и неку своју мелодију. Њен ритам је понекад уједначен и виталан. Други пут је узнемирен, убрзан, као налет снажних емоција. А, онда се изненада појави мекоћа, поетски тон, смирење, скоро тишина. Али, то опет није тишина без звука мисли и емоције. То је она богата, племенита тишина која нам често у времену у којем живимо недостаје. У разноликости о којој сам говорила крије се умјетничка моћ Премовићевих цртежа. Они су, без изузетка, вођени сигурним потезом, понекад мирним понекад немирним, баш као што је и пулс час правилан час сасвим непредвидив. У тој игри линија открива се расположење, енергија, осјећајни свијет који умјетник преноси на папир, а који посматрач непогрешиво може да види, или још боље од тога, да осјети, поручила је Вујновић.
За умјетника Миленка Премовића повратак цртежу је прилика за искуствену анализу.
-Црно и бијело нису боје, али интересантно је да у овој гами сивих тонова увијек провијава нека обојеност. То је сад ствар вјероватно и хемије, али је могућ пут у неком тражењу јер ту боја долази. Чим је површина у питању некако из линије већ улазите у једну дубљу причу. Међутим, у мом случају, враћање на цртеж је, ја би то назвао као неки повратак. Живимо у времену преоптерећени разним стварима и знамо да у технологији, код проблема са рачунарима и свим осталим, најлакше се рестартовати кад искључите систем. Цртеж је за сликара ја мислим управо то. Значи неки повратак на неке ствари да би човјек некако са неке дистанце, односно са неког искуственог кренуо поново у неку анализу. Живимо у времену када је технологија преовладала у свему, и поставља се озбиљно питање има ли смисла бавити се овим. Ја мислим да тек сад откривам смисао цртежа, имајући у виду докле смо дошли. Ми смо свједоци куда ово нажалост води. Говорим нажалост, не могу да будем оптимиста, а с друге стране јесам оптимиста. Не могу да будем, гледајући у смислу са позиције кретања умјетничких, а гледајући неке друге ствари по убјеђењу јесам оптимиста.
На цртежима овог умјетника апстрактног израза осјети се инспирација Боком Которском.
-Нормално да материјална култура са једне стране и ова прелијепа природа и феномен Бококоторског залива свакако оставља траг. Хтјели или не хтјели, поготово ако сте велики дио живота провели овдје, осјећате то на један посебан начин, и није вам потребна интенција да нешто изађе и да има ту асоцијативну везу са оним што нас окружује. Тако да ми свјесно или несвјесно улазимо у конкретно, иако бјежимо од тога и трудимо се да то буде ближе музици, како је говорио Камински, али у мом случају опет неки надреализам излети од кога сам читав живот бјежао, поручио је Премовић.
Изложбу цртежа Миленка Премовића у галерији „Сју Рајдер“ можете погледати до 15. октобра.
