Откривањем скривене и изгубљене културне баштине др Горан Комар, историограф и оснивач Друштва за архиве и повјесницу херцегновску, на свјетлост дана изнио је најстарији примјерак Српског буквара, који је вијековима чуван у ризници Манастира Савина.
Гостујући у Новском поподневу, др Комар је, између осталог, казао да дио истраживачког рада доноси задовољство и могућност да сусретање са одређеним архивским документима, изворном грађом, постави научно утемељену слику континуитета живљења српског народа и цркве у херцегновком крају и Боки Которској.
Истраживачки рад започео 1994. године у архиву Херцег Новог (стари општински архив формиран у периоду млетачке управе), потом државном архиву Црне Горе, док је од изузетне важности за Херцег Нови и истраживање у државном архиву Дубровника, сматра Комар, тако да су могли и мапирати кретање бројних херцеговачких родова, не само ка Херцег Новом и Боки Которској, него ка комплетном Јадранском приморју.
– И данас чувам копију архивског ћириличног документа, који сам први прочитао, припада провидуру Силвестру Зану и односи се на становништво села Ратишевина. И од тада нисам престао да се бавим проучавањем архивских докумената и да формирам збирке и то штампам, образложио је Комар.
Он је обавио комплетно истраживање архивске грађе Манастира Савина од времена столовања Љубибратића, крајем 17.вијека.
– Драматично је значајан тај период појаве епскопа Саватија Ружића Љубибратића, о чему се записи налазе у архивским црквеним књигама у Манастиру Савина. Све смо их сабрали и објавили до данас. Владика је поријеклом Пивљанин и појавио се овдје много прије Морејског рата… Дио народа из требињског подручја, Љубиња, Зубаца, који ће прећи у херцегновски крај да се настани, инсистира на сачувању њихових старина, који припадају СПЦ – цркава и манастира у селима Боке Которске. То је кључна копча и одлична могућност да архивистички утемељено покажемо континуитет бивствовања Српске православне цркве у пуном капацитету са епископима и егзарсима печких патријараха и прије владике Саватија. Никаквих прекида тог континуитета у Боки Которској није било…Изузетно је истаћи чињеницу да је комплетан архив митрополије сачуван у Далматинским архивима. Под јуристикцијом Саватија и Стефана биле су парохије и манастири Крка, Драговић, Крупа и друге светиње у читавој Далмацији… Далматински владика Никодим Милаш оставио је историјско дјело „Православна Далмација“, објављено почетком 20 вијека. Он је видио дијелове архива којима ми не можемо ући у траг и то су велики губици за српску националну културу, објашњава Комар.
У Савинском манастиру је најстарији примјерак Српског буквара, са конца 17 вијека:
– Савински монаси су обишли цијели свијет и учинили огромне напоре, у настојању да саграде велику цркву, по јурисдикцијом пећких архиепископа. Све вријеме је Црна Гора и Херцеговина, која се дијелила на неколико дијелова и Бока уживала у власти православних епископа, под јурисдикцијом пећких епископа. Пун континуитет можемо да сагледамо захваљујући архивској грађи Манастира Савина и архивима на страни. Данас имамо ситуацију, да је комплетна Херцеговина без свог матичног архива, а њен архив се налази у архивима Дубровника, Котора, Херцег Новог и другим на Јадрану.
Комплетан архив Митрополије приморске са јурисдикцијом над читавом Далмацијом и Боком Которском:
– Прије 15-ак година у Херцег Новом се на црном тржишту појавила једна рукописна књига. Она је припадала Топаљској комунитади њени састављач и стваралац, житељ топаљски пођански Данило Глигоров Павковић из рода припадао селу Поди, стигавши из Убала … Његов род оставио је велики траг у Бјелопавлићима, у матичним крајевима у Боки, па и Требињу. То је личност, чији је живот завријеђивао да се направи играни филм, један пустовлов свјетског формата. Обишао је читаву западну Европу, који је након повратка у Боку Которску, као посвећеник и предузетник формирао трговачко удружење које је било стационирано и у Цариграду и Грчкој и обављао је успјешно трговачке послове. И данас постоји ћирилички натпис на цркви на Подима, о ктиторству Павковића. Књига Павковића се нашла на црном тржишту у Херцег Новом и претила да буде продата било коме. То је 2006. година, када се упокојио савински игуман Јустин Тасић. Кустос у Поморском музеју Котора гос. Палавршић имао је копчу са власницима књиге. Њему смо захвални, јер се обратио са молбом да размотримо могућност да се књига откупи. Прискочиола је Невенка Митровић директорка Градске библиотеке и читаонице ХН, која се обратила фонду који је постојао у тој установи и ми смо, на правилан начин, учинили откуп те драгоцјене књиге Данила Григоровог Павковића, прича Комар.
Он је додао да се други дио рукописне оставштине налази у Цетињском архиву , а садржи описе великих странствовања и путешествија овог Пођанина, нашег Новљанина.
У Савини се чува одређен број средњовјековних архивских докумената непроцијењивих вриједности.
– Један од њих је оригинална Повеља деспота Стефана Лазаревића, манастиру Милешева, којим дарива пет села у Моравицама, том знаменитом немањичком манастиру. Помислите ,колико изненађење је изазвало сазнање да нема тих архивских докумената,од којих три припадају средњовјековном, а два 17. вијеку. Ми смо установили да нема тих архивских докумената и пошли смо трагом манастирске архиве и пронашли реверс о одношењу предмета из ризнице манастира Савина али и одређеног броја архивских докумената, међу којима је и овај предрагоцијени средњовјековни архив Светоуспенског манастира Савина. Документа су однесена на Цетиње у државни завод и тамо су са намјером да буду конзервисана и враћена манастиру. Она су на захтјев манастира требало да буду враћена у Савину. Са игуманом Јустиом осмислили како провести акцију јавности да се 17 година та драгоцјена документа задржана на Цетињу и врате. Напокон су враћена 2002. године, напомиње Комар.
Отац Јустин позвао је др Комара и они су сложили акте у владичину просторију у манастирском конаку, гдје се и данас налазе.
-Интересантно је да је Повеља деспота Стефана Лазаревића из 1413 године враћена неконзервисана и пресавијена на четворо. То је било драматично сазнање и Повеља је претпрјела велика оштећења. Једва смо дошли до могућности да се врати матичном манастиру, подсјетио је Комар.
И то није било прво избивање средњновјековног архива манастира Савина.
– О претходним избивањима сведочи Иван Кукуљевић , хрватски историчар и политичар, који је средином 19. вијека написао како се та документа налазе у рукама Луке Радоњића, из фамилије црногорског гувернадура Вуколаја Радоњића, оне линије коју је Петар II Петровић Његош протјерао из Црне Горе. Како је видио ова средњовјековна савинска документа су се налазила у рукама клирика Луке Радоњића, личност која је сахрањена у Љубињу и њих је вратио, пронашли смо забиљешеке, презаслужног бококоторског епископа Герасима Петрановића, се великим трудом и настојањем вратили до конца 19. вијека. И тада су на волшебан начин нестајала документа из манастира али су на срећу и враћена, каже Комар.
Након упокојења оца Јустина, желио је да провјерим садржај кивота са моштима светитеља, који се чува у апсиди, велике Светоуспенске цркве у манастиру.
– Отац Алексеј као тадашњи манастирски настојатељ, такође, дечански монах, високог угледа, по присуству јеромонаха Макарија, данашњег старјешине манастира – отворио кивот и пронашли смо руку царице Јелене у сребрном кивоту, који је ручни рад Требесињанина и савинског игумана из половине 18. вијека, Софронија Видаковића. Реликвија се налази на своме мјесту.
Али нисмо пронашли прст руке Св. апостола Томе и честице моштију Св. Пантелејмона, што је трагично сазнање. Није се уочило присуство прста руке св апостола Томе. Пронашли смо позлаћени оков за прст којег није било, што индицира да је неко реликвију изнио из Савине. Не постоји никакав траг о томе. У ранијим временима су се ти инвентари након упокојења игумана или замјене старјешина манастирских, водили обухватни инвентари до најситнијих детаља. Савински оци су пописивали сву имовину и инвентаре до посљедњег детаља до 1930. године, и до тада су били примопредајни инвентари. Посљедњи помен тог реликвијара имамо до тада. Ту су биле присутне и честице моштију светог великомученика Георгија које су, између два свјетског рата, поклоњене Светогеоргијевском манастиру Бања у Рисну и оне се и данас тамо налазе. Ове савинске су нестале, а нестале су и честице моштију Св. Димитрија Солунског. То су невјероватне чињенице, поручио је између осталог, др Горан Комар.
Тврдошко братство је доласком у Савину донијело библиотеку, средњовјековни Реликвијар и мошти , а ризница је допуњавана и обогаћивана кроз вријеме.
На недавно одржаном, научном скупу „Оловна времена“ др Горан Комар је имао излагање на тему – Саопштење о новијем избивању Повеље деспота Стефана Лазаревића из Савине и нестанку манастирских реликвија.
