Колико је моћна ријеч научио је све који су хтјели да чују Бранко Миљковић (Уби ме прејака реч). А колико ријеч може бити слободна учимо сами и зависи од нас! Када се на слободну ријеч насрне, знамо да добијемо слику не само нападача већ и цијелог друштва. Подршка која тада нападнутом стигне уз најоштрију осуду нападача мало помаже. Она не може да ублажи бол нити људску повријеђеност, код некога и страх који се касније као сјенка вуче за човјеком, колико год да је храбар и да је од себе тјера. Није истраживано, али и без истраживања је јасно, нема новинара који барем једном није доживио пријетњу, увреду, који није нападнут ријечима или и физички. Знамо, нападају најчешће они који када им се покажу зуби, мада може и нешто пара, буду мирни као јагње. Зубе – односно адекватну казну за насиље треба да покажу надлежни, и чекамо је, осуђујући свом снагом напад на колегу Сеада Садиковића, као што смо претходних деценија осуђивали све нападе на друге колеге. Коначно, и новинари, већ уморни од занемаривања, рада без дилеме и за празнике и у ванредним ситуацијама, сити свих „ратова“ који се воде преко њихових леђа, ваљда имају нека људска права. Бар на ту слободну ријеч која се од њих очекује и због које су неке колеге губиле и живот,. Добро јутро, Херцег Нови!
