Плавичаста јулска свитања, модро море под Новим и вијугава линија обале, са понегдје још очуваним старинским складом камених кућа и зеленила из којег се ка небу пропињу борови – слика су која се памти. И увијек се осјети, скоро опипљиво, сва љепота природе и све што је у њој сувишно. Упркос томе превлада она ријетка и драгоцјена тишина града који се буди, и постане нам јасније колико може смирити свакодневне немире тренутак кад сагледамо љепоту а колико губимо када је заборавимо.
Добро јутро, Херцег Нови!
