„Иза седам мора и седам гора, па још мало даље иза седам брежуљака….“ тако обично почињу бајке, а ова којој смо свједочили није уопште тако далеко, већ се одиграла овдје у Херцег Новом гдје је синоћ прослављено седам деценија брака и љубави Видака Кривокапића (97) и његове Данице (89) рођене Перовић. Од тада, 5. новембра 1951. године, када су се зарекли на вјечну љубав, до данас, прошло је много и лијепих и тешких тренутака, али уз слогу и љубав пребродили су сваку препреку и потешкоћу.
Достојанствени и насмијани, Видак у одијелу, а Даница у ношњи, синоћ нису ни знали шта их очекује, јер су им, како су нам испричали, казали да их воде да се сви заједно фотографишу. Њиховој срећи није било краја када су видјели да их чека цијела породица, торта, весеље и поклон – њихово породично стабло које су његовали седам деценија -четворо дјеце, десеторо унучади и за сада 17 праунучади. Чак 31 потомак или како додају, 47 јер треба рачунати и зетове и снаје. Без обзира на године, бака Даница није ни помислила да сједне док се није јавила сваком дјетету до оног најмлађег који носи прадједово име Видак.
-Најсрећнији сам човјек на земљи када имам овакве потомке које смо створили Даница и ја. Имамо и добре зетове и добре снаје па нас овако пазе и дочекасмо ове године. Велико је то чудо и то нас одржава када видим омладину око мене, казао је одмах на почетку дјед Видак и пожелио свима да дочекају године које њих двоје имају и да се исто тако веселе.
Колико љубави и бременитости живота стане у 70 година брака, знају само Видак и Даница, али истичу да је једини прави савјет свима слога и уважавање.
-Нема тајне. Никада нисмо покушали нити било шта искористили да једно друго изневјеримо. Живјели смо сложно, подигли дјецу, радили доста и данас имамо овакву дјецу – синове и кћери и зетове и снахе, унучад и праунучад. Када су ми они добро, ја сам најсрећнија, прича нам бака Даница.
-Прво да свак има здравље, а одмах послије тога је слога, особито брачни другови и да тако подижу породицу. Даница и ја смо проживјели 70 година заједно а никада се нисмо „поријечали“. Слушали смо једно друго и савјетовали се. Тако смо и дјецу учили, казао је дјед Видак.
И данас се радо сјећају првог сусрета. Било је то на рисанској пијаци гдје би бака Даница долазила да продаје домаће производе. Била је најстарија од све дјеце и, уз родитеље, водила бригу о породици. Но, дјед Видак је њу запазио и раније, када би до посла у продавници у Бату, пролазио поред њене куће. Било је то неко друго вријеме, када је било срамота да момак дјевојци и „назове“ добар дан, а камо ли да је погледа.
-Гледали смо се али није то као данас. Казао сам оцу да иде и пита њеног оца, хоће ли ме она узети. Оженио сам се од добре фамилије, а Даница је била велики радник, мислим да нико не зна шта је она прерадила преко својих руку, казао је дјед Видак.
-То је тако било прије. Нисам ни била кући када је његов отац долазио. Када сам се вратила из Рисна са пијаце, рекли су ми да су долазили просци. Он ми је послао неко писмо преко сестре и питао ме је хоћу ли га узети за мужа. Срели смо се и на пијаци. Тада нисам ни одлучила али ни одбила, казала сам да ће бити како моји кажу. Моји су се плашили да ћу остати да живим у Цуце, а другу ману му нису нашли. Тако је то било, прича нам бака Даница, тада деветнаестогодишња дјевојка.
И није увијек било лако, тешко се живјело па је бака Даница на леђима носила домаће производе до рисанске пијаце и кретала у рану зору да би стигла на вријеме на пазар. А дјед Видак је након четири године проведене у борбама у Другом свјетском рату, са осталима градио пругу и потом радио у задругама и продавницама. Живот их је водио од родних Цуца преко Никшића до Херцег Новог гдје живе од 1982. године.
-Ми смо радили нон стоп. Мајстор сам и преко 30 кућа сам озидао. Највећи наш успјех је што имамо здрав пород, то је богатство. Били смо поштени и радни, ни од кога нисмо зависили. Живимо као нормалан свијет, прича дјед Видак.
-Тешко смо живјели, пуно радили и навикли радити и добро је било. Имали смо, подигли дјецу здраву и они раде и добро је!, изричита је бака Даница.
Њихово најмлађе дијете, кћерка Рада Вујичић, каже да јубилеј од 70 година за њих није ништа необично јер су расли, а сада и старе са својим родитељима и од њих су доста научили.
-Мислим да су имали тежак живот али су имали јако пуно љубави. Нас су научили да волимо, а самим тим су и вољени. Оптимизам и преданост су учинили да имају и добро здравље и квалитетан живот, казала је Рада.
Најстарији унук Горан Кушевија, поносно објашњава да су бака и дјед и на њих пренијели своје искуство и њихов савјет увијек добро дође.
-Живот који су они проживјели, нимало није био лак, али слога, упорност, истрајност, међусобно поштовање је формула уз помоћ које су доживјели 70 година брака. Наравно, здравље их је пратило јер без тога не би могло, али је велики успјех да су доживјели ове године и да су оставили велико, здраво потомство.
Најмлађи унук Никола Кривокапић захвалио се баки Даници и дједу Видаку што су учинили да сви они буду дио њиховог живота.
-Знамо да сте свјесни колико нам значите и колико вас волимо, али увијек нам се чини да је то мало за све оно што сте вас двоје учинили за године одрастања свих нас. Имамо само једну жељу, останите са нама још дуго година да се са вама веселимо!
Снаха Драгана Кривокапић је са баком Даницом и дједом Видаком 31 годину.
-Прихватили су ме као своје дијете и доста тога сам од њих научила – шта је вриједност породице, слоге и јединства и на који начин се чува и опстаје. У сваком сегменту живота треба дати онај најбољи, најквалитетнији дио себе, без резереве и остатка – тако треба да буде, закључила је снаха Драгана.
Љубав и слога најјаче су оружје којим се побјеђује, показали су Видак и Даница Кривокапић, насмијано, поносно и достојанствено прослављајући јубилеј – 70 година брака.
А нас су испратили са оном старом изреком коју смо имали прилику да чујемо од наших бака и дједова, а значила је дубоко поштовање и част према ономе ко им је био у дому – немојте шта замјерити!
Редакција РТХН честита дијамантски јубилеј породици Кривокапић и жели добро здравље и сваку срећу!
