Књига „Хроника душе“ наше суграђанке, дјечјег љекара и хуманисте Милене Пророчић Томић, која садржи девет кругова искрености, сурове реалности која открива филозофију живота, вриједности, те како човјек проналази и препознаје себи блиску особу, представљена је у фоајеу дворане „Парк“ у оквиру програмског циклуса „Новски талас”.
Уредница и рецензенткиња књиге Витка Вујновић, истакла је мотив блискости као средишњу нит дјела – од односа са оцем као моралним упориштем, преко дјечије невиности и сусрета без предрасуда, до тихих, свакодневних гестова који граде дубоке људске везе.
-Из првог круга мени је засијала реченица: „Близак ти је онај пред ким се ти духовно разголитиш“, а прича је о оцу, као моралном и духовном стубу. Рамза сликује и рат и одрастање и породичну историју, али без ширег друштвено-историјског оквира. Прије је то испит карактера и трајања доброте у људима. Важно је да се блискост не заснива на присутности, већ на дубокој етичкој вези која остаје кроз вријеме, па и послије нечије смрти. Из другог круга забиљежила сам мисао: „Можда је љубав кћи Цигана“. Прича о малој Ромкињи, о дјечијој невиности насупрот свим друштвеним подјелама. Ауторка је казује кроз једноставно, дубоко, искрено сјећање, указујући да дјеца инстинктивно препознају блискост, одласке, нажалост, често разарају предрасудама. Трећи круг је можда од свих девет најтиши, али је за мене био можда и најдубља слика блискости. Ево и зашто. Па, зато што ауторкин однос са цимерком, дјевојком, хиндускињом, другог поријекла, друге боје коже, религије и навика, гради блискост од малих, готово невидљивих гестова који, с друге стране, носе огромну важност. Блискост се овдје препознаје у бризи, у присутности, у тишини која лијечи, у шољи топлог мирисног чаја чији се укус препознаје касније кроз цио живот. Колико стварно треба мало човјеку да га неко чује, разумије и чека. Блискост понекад препознамо са закашњењем, а пропустимо тренутак да кажемо истину. Али, и та врста блискости, препозната касније кроз дуго сјећање и кајање, о којој Милена пише у четвртом кругу, носи важан наук. Ауторка га сажима у реченицу: „Престанак разговора за мене је смрт.“
Вујновић указује да „Хроника душе“ није низ одвојених цјелина, већ јединствена прича о блискости као трајној унутрашњој вези, која данас изостаје не због дистанце, већ због мањка искрености и пажње.
-Девети круг заокружује збирку враћајући се основној идеји: истински ближњи често јесу далеко, али су суштински у нама и са нама. Блискост није одређена ни временом, ни простором, ни трајањем. Она је златни траг који неко остави у нама, она је Ариаднина нит кроз лавиринте душе, под једним условом, наравно, да говоримо искрено као пред Господом или, ако хоћете, онако како је своје кругове исписала Милена Пророчић, и на томе јој хвала. И на крају још нешто. Зашто сам одабрала да баш овако представим књигу „Хроника душе“? Да бих показала да она уствари и није девет одвојених кругова. Она је једна фина колајна у којој се кругови надовезују један на други, продубљују, водећи нас од личног искуства ка универзалним истинама о човјеку и блискости која нам често недостаје. То је снажна цјелина, подсјећа да блискост данас јесте ријетка, не зато што смо стварно далеко, већ зато што смо се затворили у своје свјетове, па чак и у тим својим свјетовима често нема спремности да будемо до краја искрени или, кад је потребно, наравно, уз пуно повјерење и разумијевање, да признамо да смо рањиви. Блискост тражи пажњу, тражи вријеме и тражи да је његујемо. Коначно, кад сам склопила корице „Хронике душе“, прочитане у даху признајем, имала сам утисак и срдачног стиска руке и погледа дубоко у очи, а закључила – то јесте хроника Миленине душе, помало и моје, помало и сваког од нас који ту душу имамо, поручила је Вујновић.
Рецензент Марија Старчевић наглашава да „Хроника душе“ кроз симболику круга приказује ауторкин духовни пут трагања за смислом и блискошћу, гдје круг постаје знак вјечности, цјеловитости и јединства са Божјим.
-У дјелу које је пред нама, ауторка кроз мозаик различитих временских перспектива вјешто, ненаметљиво и без великог увода готово кроз фрагменте разговора са особама блиским своме срцу открива своје највеће истине, љубави и боли. Ауторка у овој хроници није оптерећена великим наративима, већ кроз реминисценције оживљава свој већ доживљени свијет од дјетињства и са сопственим болним искуством које је обојило њен живот. Јер, како би велики Андрић рекао – „све је у свијести живо и свјетло на тамној позадини ове патње“. Откривајући тај свијет осјећаја, утисака, минулих доживљаја и истинских додира душа, заправо нам разоткрива разноликост и суштину људског искуства и људске љубави.
Марија Старчевић истиче лик оца као морални ослонац и унутрашњи глас, док остали ликови кроз „кругове“ граде мрежу блискости, потврђујући човјека као биће односа и љубави према ближњем.
-Фигура оца кроз улогу патријархалног ауторитета који породици пружа морални компас, сигурност, духовно вођство упркос сопственом губитку јесте свеприсутна. Он је онај тихи глас у ауторкиној свијести, који је још од њених најранијих дана учи да задржи људскост у огрубљом свијету и остане вјерна себи. Остали ликови нам се откривају у форми микроесеја, дакле кругова, са снажним поетским тоном, а све њих повезује нека „невидљива сила“ са ауторком у блискости душа, а покаткад и у упитаности и тјескоби модерног човјека. Каже ауторка: „Можда се и људи понекад намиришу као лептир и цвијет“. Ово дјело докторице Милене Пророчић-Томић нам потврђује да је човјек и биће релације. Наша духовност, која можда и расте у самоћи, добија својеврсну потврду у сусрету са другима, нама блискима. Било да је ријеч о родитељском ослонцу, пријатељском односу, дјечјој привржености, љубав према ближњем јесте израз духовне зрелости, поручила је Старчевић.
Откривајући личну дилему о тежини ријечи „волим те“, ауторка, др Милена Пророчић, је поручила да људи које волимо трајно остају у нама, и да ниједан сусрет у животу није случајан, већ повјерен нашој љубави.
-Моја размишљања о тих мојих девет кругова су проистекле из једне моје дилеме како људи једноставно кажу, изговоре „Волим те“, а ја сам имала страшно оптерећење, јер ја кад то изговорим, ја имам осјећај да тај никада неће умријети скроз коме ја кажем волим те. Тако и ових мојих девет личности и мојих људи су уствари остали да ја и даље са њима причам и разговарам да би их задржала у свом неком сјећању и у свом неком животу. И онда сам, пишући те ствари и читајући неке друге књиге од много умнијих људи од мене, схватила да нико није случајно се појавио на нашем путу животном, да је то једноставно било повјерење; та дотична особа је повјерена нашој љубави.
Ауторка поручује да живот нема репризу и да су искреност и правовремено изговорене ријечи кључне, док писање види као лични начин очувања сјећања и блиских људи од заборава.
-Ја са сваком мојом књигом, а посебно с овом, жељела сам да кажем да је живот само један. На овој земљи нема овај живот репризу, и то мора свако чим отвори очи да зна. Када нешто кажеш, јако је важно када си то рекао. Ја сам од почетка схватила да је људски живот и да је медицина стварно једна велика филозофија, и да то није баш тако једноставно. Значи, ја сам дала себи право да на неком платоу мога живота, а то је већ низбрдица, ја већ крећем низбрдо, да ја кажем нешто што је истина. И како то кажеш, што је исто јако важно, ја сам написала нешто што је потпуна искреност и потпуна истина. Ту нема много детаља које сам ја нешто уљепшавала или украшавала, јер ја мислим да нисам никакав ни писац ни књижевник. Просто сам имала потребу да се спасим на некакав начин од великих обавеза, од напорног живота, и онда је то био мој пут да се ослободим и да задржим моје мени блиске људе у мом сјећању и да никад не дозволим да они умру за мене заувијек, поручила је др Пророчић-Томић.
У музичком дијелу програма су наступили млади пијаниста Стефан Влаовић и солисткиња Милена Перовић, а одломке из „Хронике душе“ је казивала модератор вечери Жељка Чепић.
