Башта Куће Ива Андрића била је синоћ мјесто несвакидашњег умјетничког перформанса Вјека Сагера, Новљанина који скоро 30 година живи и ради у Ванкуверу, а осим у Канади излагао и у Сједињеним америчким државама, Јапану, Мађарској , Италији….
Бројна публика присуствовала је чудесном стварању десетак цртежа, односно „Круга сунчеве свјетлости“, а шта он значи за аутора, прочитала је модератор вечери, етнолог и антрополог, Тамара Лепетић.
-Сваки долазак је мало сунце; освијетли нам душу, разбуди сјећање и врати нас у немир овог сада. У кући Ива Андрића фотографија мога оца Вита Сагера са нобеловцем на барци једног давног љета. Сјећања, као Ивини знакови, као сунчева свјетлост обилазе око мене. Сједим у овом дворишту и слушам њихову причу, док погледом пратим озбиљног књижевника. Да ли сам тада осјетио стваралачки дух који ће заразити мој живот? Јесам ли тог дана успио да уђем у круг сунчеве свјетлости? Питања којима сам, грлио живот тражила су одговор кроз линију, сјенку, грешку…кроз нејасне обрисе угљена и пробуђене мисли. У трагању живим, трагове стварам.
Знак обогаћује мој студентски живот и схватам да служити умјетности представља једну велику обавезу, али и велику част. Након магистратуре започињем педагошки рад на факултету, и улазећи у тајне сликарске технике градио сам мост између прошлости и оне скривене будућности. 1994. године одлазим у Канаду, гдје и данас живим. У данима стваралачких покушаја загрлио сам цртеж као непосредни умјетнички израз, који не познаје вријеме и не припада простору. Савладамо ли простор остаје нам само овдје, савладамо ли вријеме остаје нам само сада. Зар не мислиш да бисмо између овдје и сада могли који пут да се сретнемо?
И срели смо се, овдје, у родном граду, негдје између бонаце и буре, маестрала и неверина, са жељом да круг сунчеве свјетлости освијетли нашу љубав према оном што траје, а зове се стварање, записао је умјетник.
У разговору који је услиједио Вјеко Сагер се присјетио како се приликом посјете Кући Ива Андрића родила идеја за овај перформанс.
-Када сам дошао крајем априла у Херцег Нови посјетио сам ову кућу, ушао сам унутра и задивио се амбијентом… И уђем унутра, у онај мали кантун уза скале и видим – мој отац Вито и Иво сједе у барку са смјешком, знам ђе иду и ко их вози. Тако су они живјели у овом граду, бјежали су у Жањице, у мале Росе, мало гитара, мало граделе и та сјећања су, нормално, пробудила тешке емоције у мени. Кад смо се вратили, моја супруга упита Тамару како би било да ја овдје нешто направим. Помислио сам како немам ниједно дјело, немам ништа да покажем, па рекох да би најбоље било да направим нешто на лицу мјеста, и тешко је повјеровати да иза овога што сте ви видјели овдје у неколико минута, стоји можда 100, 200 па и 300 сати рада. Ја не бројим вријеме, не интересује ме, али безброј пута сqам сједао по ноћним кафићима и правио те скице да би видио шта ће се и на који начин десити. То је стварно незаборавно, казао је Сагер, истакавши да му је част да у свом родном граду покаже нешто што није научио, већ него што носи у себи, јер је рођен овдје.
И поред дугог одсуства из Херцег Новог, тај осјећај носи у себи, без обзира на вријеме и простор, што је показао и овим догађајем, а везу са Андрићем је нашао у ријечи „невидљиво“.
-Кад сам кренуо у размишљање шта да урадим овдје наишао сам на једну дивну докторску дисертацију о Иви Андрићу у којој је писало да је “невидљиво” ријеч коју је Иво најчешће користио. Да будем прецизан, 147 пута се та ријеч појављује у разним формама, облицима и значењима у његовим дјелима, али управо то је била директна веза између мене и Андрића у овом смислу, јер људи који се баве невидљивим прихватају реалност на један други начин. Знамо да је реалност прилично ограничена, али оно што је невидљиво је стално ту. Стално га осјећамо на неки начин, и само умјетност може да га преведе из једне димензије у другу. Тако да сам нашао баш у ријеч и све ово што се дешавало било је посљедица тих трагања за оним што не видимо и оним што видимо и оним што је чудо. А, видјели сте колико је пута Андрић користио у својим дјелима, поготово у „Знаковима поред пута“, ту ријеч “чудо” и то ме исто на неки начин водило овим путем, објаснио је Сагер.
Необични су били и материјали које је користио за цртеже, а сваки је имао везу са Андрићем.
-Пошто сам дошао као туриста и нисам имао ништа са собом, ја сам морао да правим ове материјале од угља. Правио сам прашину, мљео са каменом на камену, и ја сам кроз припрему тих материјала, који су уствари врло једноставни, и кроз тај рад доживио оно што право умјетничко дјело уствари захтјева; један комплетан однос, једно предање и потпуно јединство кроз прављење материјала који ће да направе цртеж. Користио сам и елементе: угљен, тушеве, вишњу, рузмарин, црнило од сипе, мед и млијеко. Рецимо, портрет Андрића сам, у размишљању о њему, направио угљеном који је премазан са медом и млијеком. Сваки материјал који сам овдје користио је имао неки израз и везу између Андрићевих ријечи и ових цртежа, тако да ми се чинило да ми је наш драги нобеловац, мајстор за мостове, помогао да повежем његову ријеч са материјалом, кроз материјале који су изворни, да би постали ови цртежи, поручио је Сагер.
Осим цртачког дијела, перформанс је употпуњен одломцима из Андрићевих „Знакова поред пута“, које читала Вјекова супруга, Јадранка Сагер.
