У башти Куће нобеловца Ива Андрића синоћ је бројној публици представљена нова књига Николе Маловића “Андрић и đavo”.
У овој књизи необичне форме и садржаја циљ аутора је био да проспекулише, а да читалац закључи, да ли је Андрић, као велики писац, имао лично искуство с опасношћу са којом се пред бјелином папира суочава сваки велики писац.
Рецензент, професорица Светлана Градинац, објашњава да је то прича о необичној групи која се окупила, управо у тој кући поводом пола вијека од додјеле Нобелове награде славном писцу.
– Занимљиво је што се радња овог његовог дела одиграва баш на овом месту, у кући Иве Андрића, у врту и на тераси, и да се радња одиграва 9. октобра 2011. године, када се обележавало 50 година откако је Иво Андрић добио Нобелову награду. Никола Маловић је овако у једној “Павићевској атмосфери” окупио тринаесторо људи различитих професија, различите старости, пола, занимања и система вредности, који на различит начин доживљавају и познају Андрића. Неко га позна из живота јер га је бријао, или му је носио кофере, или му је на пијаци продавао сир, а други га познају преко његовог дела, и сви они говоре о Андрићу на начин како су га они доживели
Маловић је на необичан начин обрадио улогу ђавола у дјелу Ива Андрић, казала је Градинац, истичући да је у фокусу промоције био његов утицај на Андриће јунаке, и наводећи као најбољи примјер чувену приповјетку „Аска и вук“.
-Посебно је то што је Никола Маловић обрадио улогу нечастивог, или шејтана у делу Иве Андрића, односно како је неко ко жели да вас скрене са пута, било да вас наведе на неки порок, или да вам учини неко зло, утицао на људе, на јунаке Андрићевих дела, и како су се они из тога извукли. Најбољи пример је његова чувена приповетка „Аска и вук“, где вук има улогу ђавола, али као што народна изрека каже – „Ни ђаво није тако црн“. Тај вук из Андрићеве приче је био запрепашћен и очаран игром младе, талентоване и потпуно своје овчице Аске, која се борила за живот, и на округлом столу се говори о томе да ли је реч о игри за смрт или о игри за живот. Реч је, наравно, и игри за живот, тако Андрић тумачи свако такво решење у својим делима, да то јесте била игра за живот, поручила је Градинац.
“Андрић и đavo” је фото новела у драмској форми, прва књига тог облика, истакао је Никола Маловић, у којој нобеловац повезује 13 необичних јунака како би ли растумачио колико је Андрић познавао онострано.
-Радње се дешава управо у ђардину или башти Куће нобеловца Ива Андрића, гдје се окупило тринаестак – дванаестак ориђинала, необичних ликова, који су сви у некој вези са Ивом Андрићем, и тумаче каквог је он имао контакта са оностраним, односно каквог је он имао искуства са оним чије се име не помиње, а то је овај из наслова књиге, чије је име штампано латиницом у наслову који је ћирилични. Андрић је сигурно морао да зна оно што је Селимовић бритко дефинисао – да је писање шејтански посао. Писање је веома тешко. Увијек када ме питају да ли бих ја неког младог посавјетовао да се бавим писањем, ја одговарам негативно. Боље је реалније живјети, одлазити у оперу, у позориште, биоскоп и тако даље, него бити самотњак и писати годинама да би настао роман, јер је писање романа маратонски посао. Андрић је то знао. Он је током Другог свјетског рата у Призренској 7 у Београду написао сва своја четири романа, и он је врло добро знао колико је писање шејтански посао. И ми вечерас на овом промотивнокм поклоњењу желимо да докажемо заправо колико је Селимовић у том смислу био у праву, односно колико су ови ликови из фото новеле у драмској форми били у праву када су узели Андрића као тему њиховог разматрања на баш овом простору, поручио је Маловић.
Фото-новела је књига интензивно осликано црно-бијелим фотографијама из врта и куће нобеловца Ива Андрића, а свака страна има црни оквир и црну силуету Андрићеве бисте из врта, рад академског вајара Николе Јанковића.
