Алексић: Институт Игало је пут ка оздрављењу, светиња свих вјера и нација

Гордана Алексић, предсједница УО Удружења параплегичара и квадриплегичара “Дунав”, која долази као пацијент у Институт Игало од давне 1981. до данас, придружила се протесту радника те установе на граничним прелазима са Хрватском. Присјетила се да је први пут била смјештена на Е одјељењу, у згради која је тренутно ван употребе.

-Након операције и тумора и губитка функције леве ноге, тражила сам мјесто у тадашњој Југославији гдје могу најбоље и најбрже да се опоравим, и тако дођох у ово чаробно мјесто у Боки Которској. Институт Др Симо Милошевић је престижна рехабилитациона установа из периода бивше Југославије, у коме су лијечене све врсте обољења, било стечена рођењем или повредама. Лијечили су све од дјеце са сметњама у развоју, преко физичких повреда и других последица оперативних захвата. Већ тада су имали одличну стратегију школовања и стварања нових младих терапеута. Била сам срећна, јер је мој опоравак кренуо узлазном линијом, тако да је несебична помоћ изврсног љекарског и терапеутског тима убрзо донијела резултате. Како тада тако и дан данас изузетно цијеним ову здравствену рехабилитациону установу. У то вријеме није било лако добити рехабилитацију у Институту Игало. Ми пацијенти смо стрпљиво чекали мјесто, јер је то био пут ка оздрављењу. У исто вријеме са нама су се лијелили чувени сопортисти из цијеле Југославије. Било је невјероватно којом брзином је ишао ток њиховог опоравка, те би се сви они убрзо враћали на терен.

Алексић је од 1998. члан Удружења параплегичара  и квадриплегичара “Дунав” из Београда, а последње четири године и  предсједник његовог УО, тако да је упозната са проблематиком особа са инвалидитетом, а  2021. и 2022. су јој одстрањена два тумора из вратне и торакалне кичме, тако јој је рехабилитација и даље потребна. Прије пар дана је поново дошла на опоравак у Игало, не знајући ништа о тренутним проблемима у којима се налази, како је истакла, чувени Институт. Она сматра да се овдје не ради о приватизацији, већ о великој манипулацији.

-Иде се кроз форму приватизације и, евидентно, нерегуларне продаје националног ресурса. Сва лица, то јест пацијенти који се лијече у оваквој врсти специјализоване здравствене установе на терену који има специфична природна својства, нису клијенти банке или неког предузећа, већ се очигледно ради о приоритетном људском интересу – здрављу, а то превазилази све врсте привредних и банкарских токова. Па, и ти банкари, извршитељи, стечајни управници и заговорници приватизације овог Института ће прије или касније имати потребу да их запослени у овој установи, уз огромно искуство и добру утренирану организацију, лијече, односно лијече њихову дјецу, родитеље и све остале сроднике који буду имали потребе за тим…

Алексић је казала да по њеној процјени Институт приходује сваки мјесец преко милион еура.

-Трошкови за исплату три зараде су 800 000 еура, односно на мјесечном нивоу око 350 000, па хајде нека ми неко нацрта и објасни ову нерентабилност. С једне стране милион, с друге 350 000 трошак. Може се  за то ангажовати независна ревизорска кућа, али само из иностранства, поручила је Алексић.

Изненађује је да Влада која је у већинском власништву нема могућност  да уплати аванс 800 000 еура иако би Институт то убрзо вратио.

-Питам вас чији сте ви грађани, Бразила, Новог Зеланада или Црне Горе, ко не жели да спаси овај драгуљ здравственог туризма? Ко жели да отјера терапеутски крем у бијели свијет трбухом за крухом. Да ли је икоме јасно да ће разбијањем ове установе у парам парчад , тако ја називам мутну приватитацију, грађанство Црне Горе остати без иједине бање на својој територији. Кажу одлазећа Влада одуговлачи са рјешењима хитним и дугорочним.  Драги пријатељи, овдје окупљени знамо да болести не могу да чекају. Ми тренутни пацијенти смо свједоци да овај тим Института свакодневно извршава све своје задатке. Нисмо примјетили да им касне плате, али у дубини њихових очију видим страх од коначног рјешења проблема, казала је Алексић.

Пацијенткиња из Београда је навела да је у Игалу  уложено преко 50 година школовања и усавршавања и праћења свјетских едукација.

-Као редован корисник рехабилитационих центара видим да овај школовани кадар зна све и прати најновије свјерске трендове у физикалној терапији. Знамо да су за овај центар новац почели некада давно издвајати још наши родитељи и тако сви редом, а онда се неко дрзнуо да пожели да приватизује ову институцију, неће моћи. У име свих лијечених и излијечених на овом светом мјесту, захтијевам да држава Црна Гора ријеши дугове овог реномираног Института и омогући несмтан рад, а да одговорне државне чиновнике укључујући и сва претходна овлашћена лица преиспита, а можда и процесуира.

Казала је да јој свиђа идеја преласка Института у државно власништво, али ограђивање надлежних да то није лако, по њеном мишљењу,  је ограђивање од могућег неуспјеха.

-Видјела сам и списак мањинских акционара. Вјерујем да неће њихов профит бити изнад бриге о здрављу. Реченица из јучерашњих новина ми је запела за око „свака директна државна помоћ је незаконита“ . Питам вас како је то могуће. Будите опрезни и не дозволите да банкарски извршитељи одређују ко када и како ћемо моћи да се лијечимо јер ће то постати привилегија богатих. Надам се да ће држава наћи начин да поврати бању у своје власништво. Тада треба дати могућност стручном тиму ове бање да осмисли нове програме. Ова установа има могућности да прошири капацитете за све њих. Питајте ове стручне људе шта треба да се ради и како услуге проширити. Спасимо последњу небрањену светињу свих вјера и нација, место опоравка за све врсте хендикепа,  поручила је Алексић.

Протесту радника и блокади граничних прелаза придружује се све већи број пацијената Института Игало који шаљу поруку колико је та установа вриједна не само за Херцег Нови и Црну Гору већ и за регион, а пет деценија норвешког програма доказује да је значајан и за грађане те скандинавске земље.