Поруком Тање Бошковић „Живело позориште” и бурним аплаузом публике који је уз нашу диву заслужио и Дејан Ђоновић у улози секретара Питуа, завршено је синоћ у Дворани Парк одлично извођење представе „Успомене Саре Бернар” и тако обиљежен 27. март Свјетски дан позоришта.
Подсјетимо, представу која је копродукција Херцегновског позоришта и Херцег феста, а својеврсна посвета свјетски познатој диви Сари Бернар и позоришту, минулих дана видјела је и публика у Пожаревцу и Пљевљима, а нова гостовања и фестивалски наступи тек слиједе. Осим тога у Херцегновском позоришту заокружили су програм 28. ХАПСа који ће трајати од 17. до 30. априла. Представе и пратећи програми обједињени су концептом ПОЗОРИШТЕ И МУЗИКА.
Традиционално је на свјетски дан позоришта стигла порука коју ове године потписује Самиха Ајуб, глумица из Египта. Египатска глумица Самиха Ајуб, ауторка глобалне поруке за Светски дан позоришта, 27. март, позвала је све пријатеље и позоришне уметнике широм света да буду у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско у данашње нестабилно време конфликта и природних катастрофа.
Наводећи да, ма колико срећна због прилике да пошаље поруку за Светски дан позоришта, Самиха Ајуб додала је да сваки део њеног тела дрхти под тежином онога због чега сви уметници у позоришту и ван њега пате, односно због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази.
„Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте, не само на наш материјални свет, већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир”, поручила је Самиха Ајуб. Она је оцијенила да је “ цео свет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора.”
– Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто време, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свет. Упркос томе, чему сви сведочимо, на пољу припајања у протоку информација и модерној комуникацији која је срушиле све баријере географских граница, конфликти и тензије којима свет сведочи, прелазе границу логичке перцепције и стварају, унутар тог привидног припајања, фундаментално одступање које нас удаљава да истинске суштине људскости у свом најједноставнијем облику, навела је Самиха Ајуб.
Позориште је у својој првобитној суштини, како је истакла, чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот.
– Као што је рекао Константин Станиславски, велики пионир позоришта, ‘никада немој долазити у позориште у прљавим ципелама. Скините прашину и блато напољу. Оставите све своје мале бриге, размирице, ситне тешкоће – све ствари које уништавају ваш живот и одвлаче вам пажњу од уметности – заједно са својом одећом, на улазу у позориште’. Када се попнемо на бину, пењемо се живећи само један живот, живот једног живог бића, али тај живот може да се подели и умножи у много других живота које износимо у свет тако да и он оживи, напредује и шири свој мирис другима.
То што радимо у свету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, певачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао пре но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разуме топло срце, и да му здрав разум да разлоге због којих треба да настави напред и да преживи.
Не претерујем када кажем да је то што ми радимо на бини чин самог живота и стварања живота ни из чега, као сјај у тами који обасјава мрак ноћи и даје му топлину. Ми смо ти који дајемо животу раскош. Ми смо ти који га оличавамо. Ми смо ти који га чинимо животним и смисленим. И ми смо ти који му дајемо разлоге да га разумемо. Ми смо ти који користимо светлост уметности да бисмо се супротставили тами незнања и екстремизма. Ми смо ти који прихватамо доктрину живота како би се тај живот ширио по свету. Због тога, ми улажемо труд, време, зној, сузе, крв и лепоту, искрено верујући да је живот вредан живљења, навела је Самиха Ајуб.
Самиха Ајуб нагласила је да, позива све колеге да се уједине, држећи се за руке, раме уз раме, и да викну из свег гласа, као што су навикли на сценама својих позоришних кућа – да њихове ријечи пробуде савјест целог свијета и да потраже изгубљену суштину човјека унутар нас самих.
– Човека који је слободан, толерантан, љубазан, саосећајан, нежан и отворен. И да наше речи одбаце гнусну слику бруталности, расизма, крвавих сукоба, једноумља и екстремизма. Човек хода земљом и живи под небом хиљадама година и наставиће то да ради и у будућности. Извадите га из муља ратова и крвавих сукоба и замолите га да их остави пред вратима позоришта. Можда ће наша људскост, која се замаглила у сумњи, једном опет постати категоричка сигурност која нас све чини уистину способнима да будемо поносни на то што смо људи и што смо сви заједно у простору људскости.
– Мисија нас драматурга, чувара ватре просветитељства, још од појављивања првог глумца на првој бини, јесте да будемо у првим редовима супротстављања свему што је ружно, крваво и нељудско. Ми се боримо против тога са свиме што је лепо, чисто и људско. Ми, и нико други, имамо могућност да ширимо живот. Хајде да га ширимо заједно зарад једног света и једног човечанства, поручила је 91-годишња Самиха Ајуб, која је играла у око 170 представа, а има и многе улоге на телевизији и на филму.
Свјетски дан позоришта слави се од 27. марта 1962. године, у организацији Интернационалног театарског института (ИТИ), на дан отварања „Театра нација у Паризу”. Традиционалне поруке за овај дан које шаљу одабрани истакнути позоришни умјетници, читају се у театарским кућама широм свијета.
