Kada se roman poput ,,Zelene čoje Montenegra”, koji je pisao Momo Kapor u saradnji sa Zukom Džumhurom preoblikuje u pozorišnu predstavu onda su očekivanja publike pojačana, baš kao i odgovornost autorskog tima koji predstavu realizuje. Reditelj Nikita Milivojević koji je ovu istorijsku priču radio kao koprodukciju podgoričkog Gradskog pozorišta, „Grada teatra“ i Beogradskog dramskog pozorišta, i glumačka ekipa nisu iznevjerili očekivanja, uvjerila se sinoć i publika u hercegnovskoj Dvorani „Park“.
Predstavi se od prve najave publika radovala, ali je zbog korone premijera odlagana – pa smo u istorijsku priču koja kazuje i o neobičnom i iskrenom prijateljstvu kralja Nikole Petrovića koga tumači Miloš Pejović i Osman paše Sarhoša što je uloga Andrije Kuzmanovića čekali duže nego je bilo planirano ali se čekanje isplatilo.
Prijateljstvo je bilo u fokusu kompleksne uloge koju je gradio Andrija Kuzmanović.
-Prijateljstvo je jedan od razloga zašto uopšte postojimo na ovoj planeti i zašto nam je ona data. I ovaj život i ova duša, mislim da je sve jedna vrsta prijateljstva, bilo da je to prijateljstvo u porodici, u kraju gde si odrastao, u nekom novom kraju gde si otputovao… Mi uvek mislimo da je nekada bilo lakše, da su nekada ljudi bili časniji, pošteniji, i ja verujem da jesu, ali to nije razlog koji može da opravda zašto danas nismo takvi. Mislim da zapravo pozorište tome i služi da nas podseti na neke stare vrednosti, na neke prave vrednosti, kao kroz ovu predstavu “Zelena čoja Montenegra” Mome Kapora i Zuke Džumhura. Oni su isto bili odlični prijatelji, različitih vera a verovatno i shvatanja, mislim da su po vokacija obojica bili slikari i pisci, ali svaki put kad odigram ovu predstavu i kad vidim sa kojim impresijama ljudi izlaze setim se da je pozorište tu da nas opomene na neke lepe stvari.
I Miloš Pejović govori o pojačanoj odgovornosti glumca kada tumači lik znamenite istorijske ličnosti.
-To jeste ljepota pozorišta, glume i drame, negdje sam zbog toga i odlučio da postanem gumac. Sada sam u istorijskoj ulozi Knjaza Nikole, mada je ovo u suštini fikcija Mome Kapora i Zuka Džumhura. Komad jeste inspirisan istorijskim događajima, ali kao ni oni u romanu, ni mi u predstavi nismo željeli da se previše opterećujemo istorijskim kontekstom. Više nam je cilj bio da ispričamo tu priču koja, iako se možda nije baš tako desila, mi se nadamo da se desila, zato što je zaista jedna lijepa i plemenita priča. To je priča o prijateljstvu i ljudskosti u svim tim velikim političkim i državnim poslovima i odnosima, u svim tim teškim vremenima. Ova predstava zaista nosi poruku da bi prijateljstvo trebalo da bude na višem nivou od svega toga, poručuje Pejović.
Oba naša sagovornika ističu odličnu saradnju u glumačkoj ekipi i značaj koprodukcija u vrmenu koje je nesklono kulturi.
Saradnja dvije pozorišne kuće, Beogradskog dramskog i podgoričkog Gradskog pozorišta sa festivalom kakav je Grad teatar pokazala je da su koprodukcije neminovnost koja održava pozorišnu produkciju često na izuzetnom nivou. S druge strane, predstava „Zelena čoja Montenegra“ sugeriše nam moguće prijateljstvo koje opstaje između dva čovjeka iz različitih kultura i sa potpuno suprotstavljenih strana. Dragocjena poruka, u svakom, a posebno čini se u vremenu danas.
U glumačkoj ekipi „Zelene čoje“ su, pored Kuzmanovića i Pejovića, i Božidar Zuber, Simo Trebješanin, Jelena Simić, Maja Stojanović, Andrija Kuzmanović, Branimir Brstina, Ivan Tomić, Milorad Damjanović, Ivan Zablaćanski i Stefan Radonjić.
