Када се роман попут ,,Зелене чоје Монтенегра”, који је писао Момо Капор у сарадњи са Зуком Џумхуром преобликује у позоришну представу онда су очекивања публике појачана, баш као и одговорност ауторског тима који представу реализује. Редитељ Никита Миливојевић који је ову историјску причу радио као копродукцију подгоричког Градског позоришта, „Града театра“ и Београдског драмског позоришта, и глумачка екипа нису изневјерили очекивања, увјерила се синоћ и публика у херцегновској Дворани „Парк“.
Представи се од прве најаве публика радовала, али је због короне премијера одлагана – па смо у историјску причу која казује и о необичном и искреном пријатељству краља Николе Петровића кога тумачи Милош Пејовић и Осман паше Сархоша што је улога Андрије Кузмановића чекали дуже него је било планирано али се чекање исплатило.
Пријатељство је било у фокусу комплексне улоге коју је градио Андрија Кузмановић.
-Пријатељство је један од разлога зашто уопште постојимо на овој планети и зашто нам је она дата. И овај живот и ова душа, мислим да је све једна врста пријатељства, било да је то пријатељство у породици, у крају где си одрастао, у неком новом крају где си отпутовао… Ми увек мислимо да је некада било лакше, да су некада људи били часнији, поштенији, и ја верујем да јесу, али то није разлог који може да оправда зашто данас нисмо такви. Мислим да заправо позориште томе и служи да нас подсети на неке старе вредности, на неке праве вредности, као кроз ову представу “Зелена чоја Монтенегра” Моме Капора и Зуке Џумхура. Они су исто били одлични пријатељи, различитих вера а вероватно и схватања, мислим да су по вокација обојица били сликари и писци, али сваки пут кад одиграм ову представу и кад видим са којим импресијама људи излазе сетим се да је позориште ту да нас опомене на неке лепе ствари.
И Милош Пејовић говори о појачаној одговорности глумца када тумачи лик знамените историјске личности.
-То јесте љепота позоришта, глуме и драме, негдје сам због тога и одлучио да постанем гумац. Сада сам у историјској улози Књаза Николе, мада је ово у суштини фикција Моме Капора и Зука Џумхура. Комад јесте инспирисан историјским догађајима, али као ни они у роману, ни ми у представи нисмо жељели да се превише оптерећујемо историјским контекстом. Више нам је циљ био да испричамо ту причу која, иако се можда није баш тако десила, ми се надамо да се десила, зато што је заиста једна лијепа и племенита прича. То је прича о пријатељству и људскости у свим тим великим политичким и државним пословима и односима, у свим тим тешким временима. Ова представа заиста носи поруку да би пријатељство требало да буде на вишем нивоу од свега тога, поручује Пејовић.
Оба наша саговорника истичу одличну сарадњу у глумачкој екипи и значај копродукција у врмену које је несклоно култури.
Сарадња двије позоришне куће, Београдског драмског и подгоричког Градског позоришта са фестивалом какав је Град театар показала је да су копродукције неминовност која одржава позоришну продукцију често на изузетном нивоу. С друге стране, представа „Зелена чоја Монтенегра“ сугерише нам могуће пријатељство које опстаје између два човјека из различитих култура и са потпуно супротстављених страна. Драгоцјена порука, у сваком, а посебно чини се у времену данас.
У глумачкој екипи „Зелене чоје“ су, поред Кузмановића и Пејовића, и Божидар Зубер, Симо Требјешанин, Јелена Симић, Маја Стојановић, Андрија Кузмановић, Бранимир Брстина, Иван Томић, Милорад Дамјановић, Иван Заблаћански и Стефан Радоњић.
