У прелијепом амбијенту Музеја „Мирко Комненовић“ уприличен је синоћ програм „Легенде и музика-идентитет и трајање“ у оквиру Дана Европске културне баштине – живо наслијеђе.
По ријечима новинарке Витке Вујновић у Музеју Мирко Комненовић са поносом и радошћу се може говорити о новској културној баштини, о нашем живом наслијеђу. Она је оцијенила да легенде најуспјешније буде људску машту, с једне стране, и подстичу на провјеру с друге. Али да би испунила оба ова циља, како је рекла, морају бити упечатљиве и морају имати утемељење у животу данас.
Кустоскиња Јасмина Житник се осврнула на науку о културној баштини, материјалној и нематеријалној али и о знању стручњака: музеолога, херитолога, кустоса, о знању које се такође преноси а које се ослања на културну баштину.
– Нематеријална баштина која се назива и жива културна баштина, се односи на легенде, пословице, приповијести али и животне навике. Пракса и изражавање су вјештине које заједнице и појединци препознају као баштину. Манифестује се традицијом, језиком друштвеном праксом, празницима, ритуалима, знањем и традиционалном умјентошћу. Преношена с генерације на генерацију, у друштвеним заједницама као реакција на околину и природу…Уведене су нове категорије наслијеђа, а то су сви предмети или група материјалних и нематеријалних предмета, чије су вриједности прихваћене као докази историјског памћења и који заслужују да буду заштићени и сачувани, казала је Житник и и закључила да је музеј установа којa мора имати јасан друштвени смисао.
-Не смије се дозволити да музеји постају установе у које мало ко залази. Музеји су као чувари баштине и служе разумијевању и повезивању и добро је да се такве тенденције развијajу, сматра Житник.
Академска сликарка, Анита Шимић објашњава да су легенде приче које се преносе најчешће усменом трдицијом, рјеђе писањем, комбинују стварне са имагинарним елементима, а рам им је увијек локална култура и традиција. Легенде граде сви елементи који граде и једну заједницу. Оне се дијелом или у цјелости темеље на стварном догађају, мјесту, називу, личности и због тога их је лако прихватити као истините, чак и онда када смо свјесни свих елемената натприродног, магичног, фантастичног или чудесних моћи које у легендама имају виле, вилењаци, змајеви али их често добијају и људи.
Витка Вујновић је затим испричала легенде о настанку Боке, градњи Херцег Новог, о Мамули, Миришту, али и о Вилином гувну и Змајевом ждријелу локалитетима на Орјену, напомињући да је ове орјенске записао Жељко Старчевић.
Наступила је Женска клапа ТОРА а руководилац клапе Стефан Шаровић је подсјетио на допринос који су традицији клапског пјевања у Новом дали Бокељи Стари капетан, Лира, Кастел Ново.
У завршници вечери закључено да би искорак из ове приче а допринос херцегновској културој баштини свакако било објављивање новских легенди које би могли да осликају херцегновски ликовни умјетници.
