Шећерна болест је једна од најчешћих хроничних незаразних болести. Број обољелих расте огромном брзином и поприма размјере глобалне епидемије. Свјетски дан борбе против шећерне болести, који се у свијету и код нас обиљежава 14. новембра, додатни је повод да скренемо пажњу на ниво присутности ове болести у Црној Гори.
Гостујући у емисији “Новско поподне” РТХН, интерниста ендокринолог др Наташа Радовић казала је да, према процјенама, у Црној Гори 60 000 људи болује од дијабетеса.
-У свијету се процјењује да данас има негдје око 500 милиона обољелих од шећерне болести, и да сваки десети грађанин има шећерну болест, с тим што се процјењује да је сваки други недијагностикован. Тако и код нас, према подацима Института за јавно здравље Ццрне Горе, у 2015. је процјењено да има 60 000 обољелих, од тога је 34 000 регистрованих, значи мање од 5 %, али рачунамо да је то сваки десети становник Црне Горе.
Болест почиње практично без симптома све док ниво шећера у крви не постане довољно висок, када се јављају прве тегобе, а компликације су често опасније од саме болести. Због тога су кључни превенција и правовремено откривање шећерне болести.
-Оно што је значајно за шећерну болест јесте да се она тешко препознаје. Посебно у почетку она не даје симптоме и причају наши професори да шећерна болест и не би била болест да не доводи до својих компликација. Компликације шећерне болести су оно што нарушава квалитет живота наших болесника и што им скраћује животни вијек. Знамо да наши болесници 4 до 6 пута чешће обољевају од срчаних и можданих удара, да им је за 6 до 10 година скраћен животни вијек, а схватили смо из испитивања и праћења наших болесника да регулисањем шећера у крви, као и регулисањем неких осталих фактора ризика – повишеног крвног притиска, пушења, повишених масноћа, можемо да одложимо настанак тих компликација и да продужимо животни вијек нашим болесницима. Због тога је важно да се прича о шећерној болести, важно је да се рано препозна и важно је да се на адекватан начин лијечи.
Најчешћи симптоми дијабетеса су појачану жеђ, учестало мокрење, умор и необјашњив губитак тежине. Дијагноза се успоставља уколико ујутру измјерени шећер два или више пута буде преко седам. Због неконтролисано високог шећера у крви јављају се различити симптоми које је важно препознати још у фази предијабетеса, јер то може бити кључно за успјешно лијечење и надзор над болешћу.
– Проблем је што не можемо да их препознамо на самом старту. Можда кад тај шећер попрасте на неке више вриједности , преко 10, долази до неких класичних симптома да људи појачано пију течности, да учесталије мокре, да су стално гладни, да губе на тежини, или да им спорије зарастају ране, да имају чешће уринарне инфекције, све су то симптоми који могу да указују на шећерну болест, али сматрамо да је већином тај шећер у крви већ виши него што би требало. Сматра се да шећерну болест дијагностикујемо на тај начин што у два или више наврата измјеримо јутарњи шећер преко седам. Нормална вриједност шећера у крви је негдје 5,6 или 5,9, зависино које је ендокринолошко друштво успоставило границе, али знамо да уколико је тај шећер преко 6 у тој фази предијабетеса између 6 и 7, значи да и он доводи касније до настанка тих компликација. Људи чешће имају полинеуропатију – трнце у ногама, могу да имају чешће кардиоваскуларне болести, чешћи су инфаркти, мождани удари као и бубрежне болести, тако да треба обратити пажњу већ кад је шећер у том стању предијабетеса. Уколико је шећер мало изнад горње границе нормале треба да се запитамо шта можемо ми да урадимо већ у том моменту. Доказано је у студијама превенције дијабетеса да у принципу исхрана и физичка активност имају бољи ефекат од љекова. Али, ако не можемо само исхраном и физичком активношћу тај шећер да доведемо у нормалу, морамо да користимо и љекове.
Постоји више типова шећерне болести, а основни су Тип 1 и Тип 2, а све чешћи узрок обољевања је гојазност.
-У принципу говоримо о два типа, иако има више типова шећерне болести. Тип 1 се најчешће јавља у дјетинству, али се може јавити и касније, а доказано је да је он аутоимуне природе, значи да наш организам напада бета ћелије панкреаса, уништава их и на тај начин долази до испољавања шећерне болести. Тип 2 је у већој мјерни насљедан – у 50 до 60 процената, али с друге стране ту је велики ризик, односно велики допринос даје управо исхрана и физичка активност. Зна се да у Типу 2 највећу улогу игра тежина, јер је већина особа који имају Тип 2 шећерне болести, или 80 процената гојазно. Управо та гојазност која веома расте у свијету је све чешћи узрок испољавања шећерне болести, она доводи до инсулинске резистенције и исцрпљивања тих бета ћелија и на тај начин долази до шећерне болести.
Дугорочне компликације дијабетеса узроковане су утицајем високог нивоа шећера на крвне судове.
-Тај шећер у крви, уз масноће, притисак, пушење, нездрав начин живота, доводи до настанка каснијих комликација. То могу да буду промјене на малим крвним судовима, рецимо у очима, и добар дио популације ослијепи, долази до ретинопатије. Страдањем малих крвних судова на бубрезима долази до пропадања бубрега и то је један од најчешћих узрока спровођења хемодијализе, и крвни судови на нервима када долази до тог непријатног пецкања, трњења што људима сигурно омета квалитет живота. Са друге стране имамо макроваскуларне компликације – већих крвних судова гдје долази до убрзане атеросклерозе, гдје се убрзано таложе масноће и оштећују ендотел. Ендотел је слој на крвним судовима који служи као одређена баријера између крви и околних ткива, и ту долази до таложења тих масноћа, усљед чега крвни судови задебљавају, може да прсне тај плак да дође до или срчаног или можданог удара, да дође до промјена на крвним судовима ногу, то је та периферна артеријска болест која може да доведе до инвалидитета.
Процјењује се да је преко 30 % свјетске популације гојазно и тај тренд наставља да расте. Гојазност је уско повезана с дијабетесом Типа 2 и стога је смањење тјелесне тежине важан дио лијечења таквих дијабетичара.
-Са новом терапијом која је сада актуелна у свијету, а вјероватно ће ускоро доћи и код нас, показано је да уколико особа изгуби 15 до 20 % своје тежине, а ја сам то виђала и у пракси, да може да дође до ремисије дијабетеса, да се шећер врати у нормалу и да нема потребе за неком терапијом. Од 5 до 7 % нам омогућава да контролишемо болест, али уколико изгубимо и више од 15 % тјелесне тежине може доћи до тоталног нестанка те болести. Још увијек нисмо сигурни колико је то дугорочно, али у принципу – што више изгубимо бољи су ефекти по нас, поручила је др Наташа Радовић, истичући да болест не треба доживљавати као неку пресуду и да су најбољи резултати код особа које преузимају активну улогу у властитом лијечењу.
