Свјетски, а новски: Стефан Становчић – докторанд Биолошког факултета у Београду

Фото: Стефан Становчић, докторанд Биолошког факултета Универзитета у Београду

Љубав према науци водила га је кроз све године школовања, давала снагу да изазове претвори у мотив и шансу и довела га до највишег нивоа образовања – докторских студија. Новљанин Стефан Становчић, један је из плејаде оних младих људи на чије је постигнуће поносна не само његова породица, већ цијели град. Пасијом којом наука осваја срце, побиједио је и прве тренутке по одласку од куће, када му је море испод Новога силно недостајало, али је циљ био јасан и он га остварује.

Стефан је дипломирао на Билошком факултету Универзитета у Београду 2015. године, већ наредне окитио се титулом мастер биолог, а потом 2017. уписао и докторске студије. Ради и истражује на Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Лабораторији за молекуларну биологију биљака.

За РТХН открива зашто се обрео баш у овој науци и каже да је више пута размишљао о томе шта је то што човјеку даје жељу да ради нешто, да има афинитет ка бављењу неком облашћу.

– Схватио сам да су ме често једнако фасцинирала занимљива питања колико и занимљива сазнања. Када се бавите изучавање биолошких система, ваша свакодневица је константна игра између постављања правих питања и тражења одговора на њих, и то је оно што ми обезбијеђује мотивацију и жељу да се бавим овим.

Дјетињство на Каменом омогућило му је блискост са природом, али на то да студира биологију још је неко имао утицај.

– Одрастати на селу и бити окружен природом и живим свијетом ваљда те аутоматски и приближи том свијету, у први мах ти их некако учини логичним, лаким за разумијевање. Међутим када сам добио прилику да се дубље упустим у то, кроз школу, увидио сам да је у позадини све много сложеније и да постоји велики број питања на које још није дат одговор. Управо је то можда и било оно што је служило као искра те моје жеље да се бавим баш биолошким наукама. Такође, морам додати да је и мајка била студент биологије тако да вјерујем да постоји и тај наслијеђени афинитет ка тој области.

Фото: Стефан Становчић, докторанд Биолошког факултета, Лабораторија за молекуларну биологију биљака

Након дипломе биолога, наставио је да ниже успјехе и гради своје знање на Одељењу за генетику популација и екогенотоксикологију гдје је радио мастер тезу.

– Моја мастер теза је рађена у области популационе генетике и екогенотоксикологије те се заснивала на испитивању утицаја тешких метала, конкретно олова, на преадаптиране и неадаптиране популације воћних мушица (Drosophilla subobscura), као модел организма. Укратко, ми смо пратили разлике између ове двије популације мјерећи њихово преживљавање и брзину развића.

Додатно, мјерили смо и експресију heath shock протеина у њиховим ћелијама. Ови протеини у ћелији имају улогу да је заштите од оштећења која изазива неки вид изложености стресу, на примјер изложеност тешким металима, топлота, оксидативни стрес и друго, те нам је било битно да видимо како они реагују на стрес изазван оловом.

Вријеме које је било потребно за извођење експерименталног дијела мастер тезе је било око пет, шест мјесеци, с тим што морам рећи да сте као истраживач доста зависни од брзине развића модел организма са којим радите те он заправо много диктира ваш распоред и динамику рада.

Наш будући доктор наука сада ради на тези Молекуларно-генетичке основе спрегнутости процеса који учествују у ефикасној обнови ћелијских популација након јаког оксидативног стреса и механизама поправке оштећења ДНК.

– Моја Истраживачка група ради на једној гљиви Ustilago maudis као модел организму. Ова гљива је шире позната као изазивач болести мехурасте гари кукурузних усјева, али ми нисмо фокусирани на тај аспект. Одабрали смо је ради њених предности као модел организма а то је да је релативно лако радити са њим, врло је отпоран на оштећења наслиједног материјала. Ова чињеница нам указује да посједује ефикасне механизме поправке тих оштећења. Систем који је у позадини те машинерије је организован врло слично људском. Чињеница да Ustilago посједује 30% гена непознате функције намеће заклучак да један дио ових неоткривених гена припада и овој машинерији за поправку ДНК оштећења.

Фото: Стефан Становчић, докторанд Биолошког факултета, Лабораторија за молекуларну биологију биљака

Поправка ДНК оштећења је један од кључних механизама у ћелији и када она закаже, никада није без послиједица. Међу многим, један од најпрепознатљивијих, јесте и појава малигнитета. Тако да је од посебног значаја добро разумјевање како она функционише.

Додатно бавимо се једним новооткривеним феноменом који је и описан код нас у лабораторији по први пут. То је феномен да микроорганизми, конкретно ћелије Ustilaga  када су изложене неком виду јаког стреса могу, својом смрћу, донирати хранљиве материје оним ћелијама које су преживјеле, и на тај начин помоћи им да превазиђу ове стресне услове, наставе да расту и пропагирају се.

У досадашњим истраживањима се показало да постоје фактори који играју улогу паралелно у оба процеса те отуд и област којом се ја бавим, а то је да пронађем нове ћелијске факторе – гене који су укључени у оба наведена процеса.

Истраживачко искуство развијао је као истраживач приправник у Лабораторији за молекуларну биологију биљака, а сада на истом мјесту као истраживач сарадник наставља даље и у оквиру докторске дисертације. Открива да је имао среће што је дио таквог тима.

– Дошао сам у једну стимулативну средину, која омогућује да се млади истраживачи формирају на један врло квалитетан начин. Колеге са којима сарађјујем су већ више као породица него сарадници. Морам да признам да већи дио времена посвећујем свом докторату и експериментима укљученим у њега. Међутим, с обзиром на то да се мој долазак на Институт поклопио са периодом короне, имао сам прилику и задовољство да будем ангажован, заједно са једним дијелом колега истраживача са Института, у успостављању и раду лабораторије за ПЦР тестирање путника на аеродрому Никола Тесла, током јуна 2021. године, а која је и данас у функцији.

Од децембра прошле године сам започео и рад у новоотвореном Центру за секвенцирање генома и биоинформатику, у оквиру групе која се бави секвенцирање и праћењем генома Sars-CoV2 вируса.

Од недавно сам у звању истраживач сарадник, наравно очекује се да са напредовањем долазе и повећано улагање труда као и одговорност, али заиста морам да признам да не осјећам неки притисак јер ми унутар лабораторије функционишемо као колектив те се и одговорност дијели једнако. Апослутни приоритет ми остаје докторат, и даље радим у оквиру поменутог центра, те сам од недавно почео да се занимам и за биоинформатичке алате и да их учим, јер сматрам да ће у ближој будућности бити апослутно неопходан алат за рад свих научника.

Прича нам да сваки радни дан започиње дан прије када планира експерименте које ће извести, а долазак на посао бива испуњен нестрпљењем да ли је експеримент од јуче успио или не.

Фото: Стефан Становчић, докторанд Биолошког факултета Универзитета у Београду

– Вријеме доласка на посао је везано за природу и трајање експеримената за тај дан. Али најчешће то буде негдје око 8:30, иако први контакт са послом је када путујем ка тамо, већ тада почињу мисли о резултатима претходног дана који ће ме дочекати, и то ишчекивање да видите да ли вам је експеримент успио или није. У овом послу је то оно што је јединствено, никада немате два иста дана, колико год то споља изгледало као свакодневица. То је оно што често не успијевам да објасним људима.

Када се погледају резултати, слиједи разговор са менторима-анализа, тумачење резултата и сугестије за даљи рад. Овај дио бих истакао као најдрагоцијенији. То је моменат када могу да чујем савјете од некога ко има огромно искуство у овој области и мислим да још није прошао дан да не останем затечен елегантношћу неких рјешења проблема са којим се срећемо, као и ентузијазмом ментора који одржавају ка овом послу после толико времена. После тога слиједи рад на експериментима, док се не заврши све што сам планирао за тај дан. Све то варира јер као што сам рекао, зависни сте од организма са којим радите. Најчешће завршим око 17:00 сати, међутим некада то може бити у 20:00, а било је пута да морам и да идем у пола ноћи ако експеримент то очекује од вас.

Ни експерименти, ни захтјевне и тешке студије, сијасет испита, непроспаване ноћи због учења нису му тешко пале, али као најтежи тренутак издваја одлазак из родног града и промјена средине.

– Сјећам се да ми је јако дуго било тешко замислити живот у неком граду који нема море у близини, некако ми је тај концепт био стран. Такође, ту је и одвајање од породице као и већег дијела друштва, што мислим да свима тешко падне. Друга ствар коју сам схватио накнадно, а коју увијек поменем будућим студентима, да иако се не чини, заправо је јако тешко замијенити начин учења и обим градива у средњој школи са оним који им предстоји на факултету. Али након неког времена се и то савлада и послије је довољно мало труда и уложеног времена за добре резултате.

Фото: Стефан Становчић, докторанд Биолошког факултета Универзитета у Београду

Без искрене подршке, тешко би било истрајати и успјети, а Стефан има снажнан темељ који му пружају родитељи Горан и Светлана као и браћа Марко и Ђорђе.

– Имам срећу да су ми оба брата у близини као и двије мале братаничине Петра и Хана, тако да након дана на послу са њима тражим предах и опуштање. Са родитељима се чујем скоро свакодневно, још од периода када сам отишао на студије, тако да нам је то остало као лијепа навика, а и не пропуштам прилику да дођем кући кад год нађем неки слободан дан.

Искрено прича да Херцег Нови и своје Камено и даље зове јединим домом и још увијек није нигдје скроз изградио такав мир који ту осјећа.

– Искрена ми је жеља да једног дана будем у могућности да се вратим, и да наставим да се бавим својом професијом ту. Мој труд ће бити усмјерен у том правцу. За празнике сам увијек код куће, то је нешто што не могу замислити да пропустим, породично окупљање и традиције које слиједе су ми и даље омиљени дио године, испричао је за РТХН Стефан Становчић, студент докторских студија Биолошког факултета у Београду.

Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Стефане, хвала и срећно у освајању нових знања!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here